Natho: Želim da ostanem, Partizan je moj drugi dom

Došao je u pogrešno vreme, najteže po klub iz Humske u novijoj istoriji, ali to ga nije sprečilo da stekne status legende Partizana. Bibars Natho je po svim parametrima najbolji stranac koji je ikada nosio crno-beli dres, ali mrlja na njegovu karijeru je što nikada nije osvojio titulu ili kup sa crno-belima.

Ipak, Izraelac je dobio individualnu nagradu - „Trofej Dragutin Kostić”, koju tradicionalno dodeljuju Sportski žurnal, Sport netvork i Sportski video-centar Džef:

- Nisam znao da li sam prvi ili drugi na listi. Ali, naravno, kad imate zapaženu sezonu sa brojevima, što je bila moja ove sezone, očekujete da budete u vrhu ili na najboljem mestu u nekom takmičenju za najboljeg igrača. Da sam bio najbolji saznao sam na odmoru u Italiji kad sam dobio poruku na mobilni. Naravno da je to veliko poštovanje za mene, bio sam presrećan, takođe to je poštovanje za ono što sam uradio ove sezone. I da ljudi to poštuju.

Naredni trofej mogao bi ili mora da bude trofej sa Partizanom. To vam jedino nedostaje da postanete prava legenda kluba?

- Naravno, na kraju brojevi i trofeji vas uvršćuju na stranice istorije kluba. Srećan sam kako mi se odužuju navijači za sve što dajem ovom klubu i koliko imaju respekta za mene. Od prvog dana u Partizanu govorio sam da sam tu da osvajam trofeje. Znam situaciju u Srbiji…Ali, u proteklih šest godina mogli smo da osvojimo najmanje jedan kup. Bili smo blizu jer smo dva puta izgubili posle penala u finalu. Na kraju, nula trofeja. Nadam se možda naredne godine.

Sa ove distance, da li je prošla sezona bila dobra za vas lično, ali i klub?

- Za mene da, bila je veoma dobra, brojke govore crno na belo i ne možete da ih prevarite - 15 golova i 16 asistencija. Kad ste u Partizanu, želite trofeje, ali ove godine nismo uspeli da dođemo do finala kupa, što smo morali, takođe nismo igrali Evropu, što nam je svima teško palo. Promenili smo četiri trenera, nije bilo lako ni to. Takođe, promenilo se i rukovodstvo. Bio je ovo novi start za bolje stvari.

Kazali ste četvorica trenera, sa kojim ste imali najbolju saradnju?

- Tokom karijere imao sam uvek odličnu ili korektnu saradnju. To je normalno u fudbalu. Ali, uvek se trudim da uzmem i gledam najbolje od svakog od njih. Sa Stanojevićem sam bio drugi put, posle odlaska Sava Miloševića, sa kojim sam imao jako blizak odnos, nekad smo posle fudbala znali da pričamo i održavamo komunikaciju. Marko Jovanović je deo nas, bio je sa nama kao pomoćni trener i tu skoro dve godine, pa je postao trener prvog tima. Srećan sam što smo na kraju završili drugi u prvenstvu i izborili Evropu naredne sezone. Ali, kao klub moramo da budemo još bolji kako bismo bili konkurentniji u ligi.

Blagojević vam nije dao šansu da igrate u derbiju. Da ste igrali, možda bi bio bolji rezultat za Partizan?

- Možda bi bio bolji, ali i gori, nikad nećemo saznati, ha, ha, ha… Trener donosi odluke, ako pobedi, odluke su odlične, ako ne – one su loše. Takav je fudbal. Naravno da želim da igram derbije jer znam koliko su značajni za navijače i klub, ali i mene kao igrača da budem na terenu. Ali takva je bila situacija… Naravno, pokušao sam na narednom treningu da pokažem da sam trebao da budem na terenu protiv Crvene zvezde.

Niste ljuti na Blagojevića zbog te odluke?

- Mogu da budem ljut tokom utakmice jer nisam ušao u igru, ali to mi neće pomoći ako budem ljut naredni dan. Već je najbolje da treneru pokažem na treningu da je pogrešio, to je moj posao, kao što je njegova odluka da bira igrače, tako je moja da dam maksimum kako bih igrao.

Koji je za vas bio najteži poraz u protekloj sezoni, ukoliko izuzmemo katastrofu u prvenstvu sa Crvenom zvezdom – 0:4?

- Definitivno poraz u Kupu Srbije od TSC. Prvo jer smo ispali iz kupa, a taj meč je mnogo donosio. Takođe, promašio sam jedanaesterac, a morao sam biti igrač koji je tim morao da podigne gore i u tom trenutku uradio sam suprotno. Sa druge strane, drago mi je da se to meni dogodilo, a ne nekom mladom igraču koji bi time uništio karijeru. Znam kako da se nosim sa tim, ali naravno da je teško kad se promaši penal. Ali, događa se i najboljim igračima na svetu, ako ne šutirate, ne možete da promašite. Preuzeo sam odgovornost za promašaj. Ali, to je definitivno najteža karijera u svetu.

Da li ste i dalje u kontaktu sa prethodnim rukovodstvom Partizana jer ste zvezda Partizana i igrač kog svi poštuju?

- Kad su napustili klub, ne viđam ih previše u gradu. Ali, imam poštovanje prema ljudima koji su me doveli u ovako veliki klub. Imao sam takođe dobrog vremena sa njima. Na kraju, situacija u klubu je bila teška i klub je morao da promeni stvari i dogodilo se, otišli su – to je život fudbala i klubova.

Danas imate zaista veliko poštovanje od legende Partizana i novog potpredsednika za sportska pitanja. Šta pomislite kad vam neko kaže Predrag Mijatović?

- Kad sam bio dete, Mijatović je bio velika zvezda, igrao je za Real Madrid, gledao sam ga na televiziji. Bio je igrač sa pravim mentalitetom, zvali smo ga igrač sa ludačkim kvalitetom dok je na terenu, sa velikim emocijama i borac za svaku loptu. Morao sam da ga poštujem iako sam navijač velikog rivala Reala, Barselone. Ali bio je jedan od najboljih igrača na svetu koji je igrao napadački fudbal. Kad je došao u Partizan kao veliko ime i legenda, znao je tokom karijere i posle kao sportski direktor da zadrži veliko ime. I verujem da može Partizanu da pomogne da se vrati u najbolje dane.

Da li znate da je većina navijača Partizana, kad je Mijatović preuzeo odgovornu poziciju, verovala da je on Deda Mraz, da će odmah dovesti sponzore, dobre igrače i sve ostalo, kako bi Partizan odmah imao uspeha na svim frontovima?

- Navijači uvek žele najviše. Ko god bio na funkciji. Kad neko nov stigne u klub, odmah očekuju instant uspeh i rezultat. To je primer svakog navijača. Da razmišljaju – kad dođe neko nov, sve će da bude bolje odmah. Naravno, Mijatović može da donese mnogo ovom klubu, ali takođe moramo da se setimo da situacija nije laka. Partizan je poslednje dve-tri godine bio u jako lošoj situaciji, posebno finansijskoj. Predrag je sjajan bivši igrač, možda sjajan u svemu, ali nije mađioničar da može da promeni stvari u jednom danu. Znam da sa saradnicima ima plan da uradimo dobro za Partizan, navijači moraju da budu strpljivi i da im daju šansu da rade kako bi za nekoliko godina klub bio vraćen na najbolje dane.

Jedan poklon od Mijatovića navijačima Partizana mogao bi da bude novi ugovor Bibrasu Nathu?

- Bio bih srećan i želim da ostanem, jer je ovo moj drugi dom.

Jedna godina ili više?

- Videćemo, u pregovorima smo i videćemo kako će situacija da se odvija. Mnogo puta sam rekao da je ovo mesto gde želim da budem i da činim sve da pomognem Partizanu. Verujem da će stvari da budu uskoro rešene i da ćemo navijačima dati zajednički poklon.

Iz izrečenog zaključujemo da ste onda rekli Hapoel Tel Avivu ne?

- Ne bih rekao da je to ne. To je moj bivši klub koji mi je dao sve kad sam bio mali, od 10. godine igrao sam do 21. godine kad sam napustio Izrael. To je moj klub u Izraelu. U ovom momentu mnogo ljudi okolo priča, ali u ovom momentu niko od zvaničnika Hapoela nije došao da razgovara sa mnom. Takođe, nije samo vratiti se u Hapoel, već moramo da razmišljamo o deci i supruzi, kad budem imao sve informacije doneću odluku. U ovom momentu ne vidim da će da se dogodi.

Koji je najbolji gol za vas od 15 postignutih u ovoj sezoni?

- Nisam postigao gol u derbiju, tako da je teško kazati. Ha, ha, ha. Međutim, bilo je par lepih. Posebno iz slobodnih udaraca, kao što je bio protiv Vojvodine iz slobodnjaka. Za mene je svaki gol drag,  jer u prvim godinama karijere nisam pogađao mnogo. Sad poslednjih godina se događa više, zbog čega sam srećan. Uvek govorim saigračima na treningu – svaki gol je gol, niko se sutra neće sećati načina kako ste ga postigli. Kad sam pogodio protiv TSC kad me je lopta pogodila, i to je gol. U tom trenutku sam bio najsrećniji od svih golova, jer znate – nije bitno da postignete lep gol, jer se na taj način vratilo ono što sam dobro uradio tokom utakmice.

Da li vidite u nekom igraču reprezentacije Izraela ili Partizana naslednika Bibrasa Natha? Imate „oko“ za to?

- Uh, naravno da ih ima. U Izraelu ima mnogo mladih igrača – izdvojio bih Oskara Glouha i Manuela Solomona. Doneli su Izraelu veliki talenat i igraju u evropskim klubovima kao veoma mladi. Takođe, Partizan je ove sezone omogućio mnogim igračima iz omladinske škole da igraju u prvom timu. Moramo da im damo primer za dalji tok karijere jer samo tako mogu da pokažu ceo svoj potencijal. Ne bih govorio o imenima, ali imamo tri-četiri igrača sa odličnim odlukama i vidim ih u većim ligama u budućnosti.

Da li to kažete jer ste razgovarali sa njima i uverili se da imaju i „mozak“ za uspeh?

- Da. Razgovarao sam sa mnogima, sa nekima i više posle treninga, što je normalno. Moj posao kao igrača sa iskustvom nije samo da donesem brojke klubu, već i da budem primer mladim igračima jer sam i ja bio u njihovoj situaciji. Tada je bilo mnogo teže vreme jer nije bilo lako razgovarati sa nekim starijim igračem. Danas mogu da sede sa nama, šale se sa nama, ali i na naš račun. Drugačije je vreme, ali je važno da uhvate pravi primer i donesu dobre odluke – tako će postati igrači kakvi zaslužuju da budu.

Vidite li sebe u nekom drugom klubu u Srbiji – TSC-u ili Vojvodini?

- Veoma je teško… Ponoviću – u fudbalu se nikada ne zna jer je sve veoma dinamično. Ali ako me sada pitate, kada sam smiren i kad sve sagledam, rekao bih ne. Partizan je moje mesto i klub i nemam razlog za promenu. Ali sutra mogu da se probudim i da stvari idu u drugom pravcu.

Šta se dešava ove sezone sa golmanom Crvene zvezde, Omrijem Glazerom – šta vi znate, a šta se priča u Izraelu?

- Glazer je prve sezone uradio fantastičan posao. Tako da su očekivanja otišla baš visoko. Kad krenete sezonu istim tempom, pritisak od novinara, kluba i navijača dolazi i gura vas dole. Znam da Glazer ima pravi mentalitet da bude odličan golman i da će posle ovoga da se vrati na svoj nivo. Da li će ostati u Crvenoj zvezdi ili ne, to je drugo pitanje…

Šta mu savetujete – da ostane u Zvezdi ili da promeni sredinu?

- Ono što mislim reći ću mu privatno jer šta god da kažem, ljudi će reći da to govorim jer sam iz Partizana. Sugestiju ću mu dati kao prijatelj, a na njemu je da li će je prihvatiti. Poznajemo se iz reprezentacije i kada je dolazio u Crvenu zvezdu konsultovao me je kako je u Srbiji – i naravno da sam mu rekao sve pozitivno.

Pre nekoliko mečeva nastala je slika kako ležite ispod živog-zida?

-  Poslednje dve-tri godine tako se brani slobodnjak. Što je dobra ideja. Jer ako igrači skaču, taj igrač, u ovom slučaju ja, mogu da blokiram loptu. Pošto nisam najviši igrač na terenu, logično je bilo da legnem na travu i primim loptu u leđa. Ali znate, to je novo pravilo u fudbalu.

Zašto poslednjih godina u fudbalu nema više golova iz slobodnih udaraca?

- Prvo, fudbal se u proteklom periodu mnogo promenio. Danas se više bave dži-pi-esom i brojkama – koliko si pretrčao, imao sprintova... Zaboravljaju bit fudbala, a to je da se igra glavom i nogama. Nekad igrači mogu da trče 12 kilometara, ali od toga sedam trče unazad i četiri sa strane i jedino jedan u pravom smeru. Ne kažem da ne treba da trčite u fudbalu, ali ne morate mnogo. Ipak, najvažnije je kako i gde trčite. Danas brojke sa papira odlučuju, a fudbal nije šah. Potrebno je u fudbalu da reagujete u trenutku, da reagujete na promenu odbrane, promenu igrača, situacije... Deci ne dopuštaju da misle u fudbalu na situacije, već da trče tamo i vamo, prave od njih robote. Što oduzima talenat igrača, i šansu dobijaju fizički i moćniji igrači. To se takođe sve odražava na slobodne udarce. Više ne vidite igrače da ostaju posle treninga da šutiraju slobodnjake. Ja sam kao mlad igrač posle svakog jutarnjeg treninga ostajao da šutiram 50, 60 u jedan deo gola. Danas je drugačije – rade u teretani, trčanju i na snazi. Lično to mi smeta, više volim prirodan fudbal sa ulice, plaže, gde igrači daju navijačima sreću i priliku da uživaju.

Da li možete da nam objasnite razliku između najvećih klubova Izraela – Makabi Tel Aviva, Makabi Haifa, Hapoel Ber Ševa... i kako se to sve odražava na košarku?

– U Izraelu stalno moram da objašnjavam da u Srbiji imate Partizan i Zvezdu – sredine nema. To je Izraelcima nerazumljivo. Recimo, tamo imamo Makabi Tel Aviv koji ima najveći broj navijača i najviše titula. Makabi Haifa ima takođe veliku istoriju. Pre 40-50 godina imali smo Hapoel Petah Tikvu i Makabi Netanju sa velikom istorijom. Hapoel Tel Aviv, moj klub, koji je pre 15 godina krenuo ka prvoj ligi i bio predstavnik Izraela u Evropi. Imate Beitar Jerusalim kao moćan klub. Hapoel Ber Ševa sa novom vlasnicom u poslednjih 15 godina postao je odličan klub. Vlasnica je iz kluba u kojem je bio Omri Glazer, golman Crvene zvezde. U centru Izraela imate navijače Makabi Tel Aviva i Hapoel Tel Aviva, u drugim delovima su ostali klubovi iz glavnog grada. Normalno je da podržavate lokalne timove iz grada ili kraja. Takođe, često se događa da manji klubovi na utakmicama imaju 10 ili 15 hiljada navijača.

Makabi Tel Aviv osvojio je titulu sa Lazetićem i Stojićem?

– Svugde kad stranac dođe, svi ga gledaju drugačijim očima i traže od njega više nego od domaćih igrača. To se dogodilo i Lazetiću tokom sezone, ali je uspeo da osvoji titulu. Od prvog momenta vašim kolegama iz Izraela govorio sam da je Žarko odličan trener koji ima plan i zna šta hoće da radi. Imao je poteškoća tokom sezone jer je stavio najboljeg igrača na klupu. Na kraju tim se adaptirao na njega i postigao je sjajan rezultat.