Prošla je čitava decenija od najvećeg uspeha srpskog reprezentativnog fudbala. Na današnji dan pre 10 godina omladinska selekcija Srbije, igrači rođeni 1995. i mlađi, osvojila je titulu svetskog prvaka na Novom Zelandu. Orlići su u finalu posle produžetaka savladali Brazil i popeli se na vrh planete.
Fantastično takmičenje ostaće zauvek upisano u istoriju najpopularnijeg sporta u našoj zemlji. U periodu kad je A reprezentacija izostajala sa velikih nadmetanja, radovali smo se samo uspesima najmlađih. Prethodnica je bila osvajanje Evropskog prvenstva za juniore 2013. u Litvaniji, a pet igrača iz tog tima doprinelo je zlatnoj medalji i trofeji na Mondijalitu.
Tvorac podviga bio je selektor Veljko Paunović. Kad je tokom jeseni 2012. okupio generaciju igrača 1995. godišta tada mladi stručnjak pustio im je snimke najvažnijih detalja sa Svetskog prvenstva za omladince 1987. u Čileu.
- Hoću da budemo kao oni – jasno je Paunović preneo Orlićima šta od njih očekuje.
Cilj je bio dalek, za mnoge i nedostižan. Činilo se u tom trenutku da teško možemo da imamo asove kakvi su postali Čileanci – Predrag Mijatović, Robert Prosinečki, Davor Šuker, Robert Jarni, Gordan Petrić... Uostalom, SFR Jugoslavija bila je mnogo veća zemlja i imala neuporedivo veću bazu fudbalera. Nije međutim, Veljko Paunović neutemeljno postavio cilj ispred sebe i igrača. Iznad svega, selektor je verovao u ono što radi, želeći da i reprezentativce ubedi da mogu do najviših ciljeva.
Trebalo je prvo stići do Evropskog prvenstva 2014. Iako su u timu bili osvajači zlata iz 2013. Nemanja Maksimović, Mijat Gaćinović, Miloš Veljković, Predrag Rajković i Sergej Milinković-Savić, izuzetno je teško otići u završnicu, jer pravo učešća ima samo osam reprezentacija. U neizvesnom drugom krugu Orlići su ostvarili cilj.
Onda, na kontinenalnoj smotri u Mađarskoj, posle dva remija u prve dve utakmice (Ukrajina 1:1, Nemačka 2:2), Partizan je zbog kvalifikacija za Ligu šampiona povukao Andriju Živkovića. Oslabljeni tim na jedvite jade, golom Staniše Mandića u 89. minutu meča protiv Bugarske, plasirao se u polufinale i na Svetsko prvenstvo. Poraz na penale od Portugalije manje je boleo jer smo znali da vrhunac ove generacije tek sledi.
Tako je i bilo. Iako je početak na Novom Zelandu bio neuspešan (Urugvaj 0:1), niko u taboru juniorskog državnog tima Srbije nije gubio nadu. Usledile su pobede nad Malijem (2:0) i Meksikom (2:0) za plasman u osminu finala.
Kako su Orlići pronazili sve mečeve eliminacione faze spada u kategoriju „neverovatno”. Mađarska je vodila do 90+1. minuta kad je Ivan Šaponjić izjednačio, a u nadoknadi vremena autogolom naše nade našle su se među osam najboljih. Iscrpljujuća dva sata igre protiv SAD u četvrtfinalu završena su bez golova, da bi izabranici Veljka Paunovića bolje izvodili jedanaesterce. Mali je u polufinalu bio znatno teži rival Srbiji nego u grupnoj fazi, ponovo je Ivan Šaponjić bio srećan u produžetku 2:1.
Finale je posebna priča. Nimalo se Sergej, Maksimović, Zdjelar i drugovi nisu uplašili Brazila. Poveli su golom Staniše Mandića u 70. minutu, Pereira je izjednačio tri minuta kasnije, da bi Nemanja Maksimović u 118. postigao gol vredan zlata.
- I dan danas mi se dirne srce od radosti kad gledam snimke utakmica i proslave. Samo mi znamo kroz šta smo sve prošli i koliko smo bili uporni u ostvarivanju srpskog sna. Da bi se postigao takav uspeh potrebni su pravi ljudi, resursi, zajedništvo i da svi radimo za ostvarivanje cilja koji prevazilazi svakog od nas – osvrt je selektora Veljka Paunovića deset godina kasnije.
OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
