Nije džaba Mihajlović dao Kolarovu „trojku”

Izvršite li mini-anketu među navijačima Partizana i Crvene zvezde s pitanjem koje bi karakteristike trebalo da poseduje desni / levi bek, u vrhu liste odgovora šepurilo bi se – da „visi” na protivničkoj polovini terena i odlično centrira.

Tačno, igranje uz aut liniju za beogradske večite rivale podrazumeva pomenute reference, međutim, sve češće smo svedoci da bekovi želeći ekspresno da se dopadnu auditorijumu upadnu u ofanzivni lavirint i zaborave šta im je pod brojem 1 u opisu radnog mesta. Besprekorna defanziva!

- Znate li zbog čega sam voleo Batu Mirkovića? – pitao je, svojevremeno, navijačku „bratiju” redovan posetilac Partizanovih utakmica stacioniran ispod novinarske lože na istočnoj tribini.

Kad bi se društvo pretvorilo u uvo, usledilo bi:

- Išao je napred do centra, ali zato pozadi niko nije mogao da ga prođe!

U prevodu: u fudbalskoj azbuci zna se šta je osnovni posao beka, šta krila – pozicioniranog „koji metar” ispred. Pride, stav autora navedene sentence podebljava Mirkovićeva karijera protkana igranjem (i) za Juventus – defanzivni „Mont Everest”.

Omiljeni sport miliona od bekova zahteva da poseduju osobine (i putanje) krila i – obrnuto, međutim, da bi bili „ale” neophodno je da prevashodno imaju besprekoran dosije na osnovnoj poziciji.

Tajming za fusnotu o Siniši Mihajloviću i Aleksandru Kolarovu: posle utakmice Srbije s Belgijom tadašnji selektor je možda i najvećoj zvezdi reprezentacije za meč s Makedonijom uzeo „jedanaesticu” i dodelio ”trojku”, od pojave dubl-ve sistema simbol za levog beka. Ne, nije to bio samo Mihin čin sujete s obzirom na to da je i sam proslavio taj broj, već pedagoška lekcija potrebna za povratak korenima i, shvaćene suštine, ostanak s dve noge čvrsto na zemlji.

Idealna potka za uvođenje u priču Naira Tiknizjana i Marija Jurčevića, aduta na levom boku odbrambenih kvarteta Crvene zvezde i Partizana, po biografijama i, složićete se, kvalitetu, ni približnih Mihajloviću i Kolarovu.

U Tiknizjana su se, na prvu, zaljubile pristalice crveno-belih: hitar i brz, kao uključen u struju, kadar za dar-mar „sa one strane” centra... Rečju – pogodak, ko zna da prepozna igrača (kao što je i Kolarova) bolje nego Zvezdan Terzić?

Jermen će Zvezdi, ne sumnjamo, brzo da vredi zlata, međutim, utakmica s Lehom u Poznanju inicira dilemu – da li je bek ili krilo?

Nije sporno, Nair će u Super ligi i kao deo poslednje linije da dominira: pozadi, shodno jačini osmostrukog uzastopnog prvaka, neće da ima problema, napred - biće asistencija, verovatno i golova, ali... Propust kod evrogola Poljaka – 'ajde što je zaboravio da drži liniju, al' kako, onako ležeran, nije stao na korak i bar zasmetao egzekutoru Išaku - nameće: šta će da bude kad mu se u Ligi šampiona naklati neko vrhunsko krilo?

S druge strane (brda), u raskoraku između beka i krila je, takođe, Jurčević, skromnijeg dometa, svakako i fizičkih predispozicija, od Tiknizjana, umešan da ofanzivnom orijentisanošću u očima navijačkog plebsa (za)maskira defanzivne slabosti. „Iks” puta odlaska do protivničkog šesnaesterca, neretko klaj-klaj povratka – ostavljanja brisanog prostora i uvođenja u problem saigrača. Na čijem „potesu” igrališta je Vukašin Đurđević (priča za sebe!) protiv Hibernijana dobio crveni karton?

Grobarima bi bilo lakše da Mario, dobrog baratanja loptom levom nogom i zadovoljavajućeg centaršuta, nešto uradi napred, kad... U porazu od Škota – veliki promet, nikakva zarada, pride - pamti li neko da je za godinu u Humskoj, a igrao je dva večita derbija (Silas i Maksimović dali golove) i skoro sve utakmice u Evropi (svedočio, uglavnom, porazima), nekoga „stavio u džep”?

Na kraju, malo i o Milanu Roganoviću, kao i u slučaju prethodnika živahnom i sa elanom u napadu, poput Tiknizjana odsustva reakcije pri Partizanovom primljenom golu od Ostrvljana po prekidu... Ukoliko ukapira priču o, takođe desnom beku, Bati Mirkoviću i, pritom, ofanzivni potencijal koristi isključivo kad za to postoje uslovi – napraviće lepu karijeru, u protivnom – proćerdaće talenat, a ima ga, i te kako.