Navijam za Partizan, volim Crvenu zvezdu

Nikola Marjanović, rođen 1. avgusta 1957, korenima je vezan za Vrbanju, Čelinac i Banjaluku. U Beogradu je odrastao, stigao da igra za četiri kluba: Crvenu zvezdu, Partizan, Čukarički i Galeniku, odnosno današnji Zemun. Ponikao je na Banovom brdu, mladost posvetio crveno-belima, najbolje partije, ipak, pružao u dresu Rijeke kod Miroslava Ćire Blaževića. U nekoliko navrata drugovao je s loptom i u inostranstvu.

- Fudbal mi je bio najveća ljubav u životu, stadion Čukaričkog udaljen stotinjak metara od kuće. Na sreću, bio sam najbolji među pionirima. Pretpostavljam da su me pratili ljudi iz Crvene zvezde, potom odveli na Marakanu. Proveo sam četiri godine u mlađim kategorijama, posle čega otišao u vojsku. Kad sam se vratio civilnom životu, trener Zvezde bio je pokojni Gojko Zec, bili su na pripremama u Australiji. Za to vreme spavao sam na stadionu i trenirao sa Draganom Džajićem, povratnikom iz Bastije, Zlatkom Krmpotićem, Milošem Šestićem... Igrali smo prijateljske utakmice dok se prvi tim ne vrati iz Australije. Zec je bio vrhunski trener, žao mi je što nije među živima. Po povratku sa priprema rekao mi je da trebam da sačekam, da su doveli Zorana Jelikića iz Mačve. Predložili su da me pozajme i tako sačekam šansu. Otišao sam u Galeniku - nabraja Marjanović.

Sećanja naviru...

- Bio sam veliki navijač Crvene zvezde. Za mene, ona je veliki klub, isto kao što je i Partizan. Proveo sam četiri godine u Ljutice Bogdana. Mnogo mi je žao što nisam ostao, šta da se radi. Takav je život fudbalski. Trener odlučuje o mnogim pitanjima.

Nije se vratio u Zvezdu, zaigrao je za Čukarički, pa Galeniku.

- U Zemunu je bilo fenomenalno. Dve godine sam odigrao, po utiscima mnogih, dobro. Došao je Miroslav Ćiro Blažević da nas gleda protiv Radničkog iz Kragujevca. Želeo je da vidi Gezima Ljalju, naše krilo. Bio je izuzetan igrač. Međutim, odigrao sam tu utakmicu fenomenalno i odlučio se za mene.

Legendarni Ćiro pozvao ga je 1980. i u Rijeci je odigrao u dobrom izdanju četiri sezone. Nije muka bilo igrati na „Kantridi”, tad se Rijeka dobro nosila s najjačim klubovima Jugoslavije.

- Imali smo izuzetno kvalitetan tim. Deo reprezentacije bio je Mauro Ravnić, pa Miloš Hrštić, Nenad Gračan, Ive Jerolimov, Ružić ... Sve su to kvalitetni igrači i divni ljudi. Dobro smo se tad nosili sa Zvezdom, Partizanom, Hajdukom i Dinamom.

Iz Rijeke se Marjanović vratio u Beograd. I, pravac Humska!

- Pretposlednje kolo šampionata Rijeka je igrala protiv OFK Beograda na Karaburmi. Pokojni Moca Vukotić, tad u ulozi direktora Partizana, posle utakmice me odveo u stranu i rekao da je Parni valjak zainteresovan. Dao sam mu reč, kasnije smo seli i dogovorili se. Čim je počeo prelazni rok potpisao sam za crno-bele.

Nije ga bio strah što je na njegovoj poziciji delovao Mića Radović.

- Mića i ja se poznajemo dugo godina, generacija. Ja sam u Zvezdi igrao beka, Radović u Partizanu desno krilo. I danas smo veliki prijatelji. Kad sam došao u Partizan naš golman Rade Zalad mi je rekao „gde ću tu, reprezentativni Mića Radović igra na toj poziciji”. Rekao sam mu da ću da se borim i tako je i bilo.

Crno-beli dres zamenio je inostranim.

- Poslednje kolo sezone igrali smo u Tuzli sa Slobodom. Dva dana ranije zvali su me iz Švedske. Rekao sam to Nenadu Bjekoviću i nije mi pravio problem. Lepa suma bila je u pitanju. Otišli smo Rade Savić, bivši centarfor Sarajeva i Zvezde i ja. Tamo je bio čuveni Pavković. Ostali smo u ligi. Onda sam se vratio. Stiglo je mnogo ponuda, odlučim da odem u Čikago. Nisam bio u SAD-u i odem tamo godinu dana. Kasnije sam potpisao za Vojvodinu, pa su me zvali iz austrijskog Šturma. Ljuba Španjol tad me zvao da ostanem na četiri godine u Vojvodini. Menadžer je tražio od Šturma nemoguće uslove i nisam prošao zbog toga. Opet sam došao u Vojvodinu.

Da je ostao, možda bi igrao u sezoni kad su Novosađani bili prvaci Jugoslavije.

- Jeste! Tad su došli Mihajlović, Jokanović i ostali. Bili su tu Šapurić, Beganović, Šestić... Strašan tim. Valjalo bi da sam ostao, ali tako se dogodilo i namestilo da ne budem deo te priče.

Iz Vojvodine je otišao u Mladost iz Petrinje, otuda u švedski Degerforš.

- Ostalo je neostvarenih snova. Mogao sam mnogo više. Ni danas ne znam zašto sam tražio toliko klubova. Ne znam šta se dogodilo. Mislim da sam u nekim situacijama lomio prebrzo, preko kolena. Hoću tamo, hoću ovamo. Sad je kasno za kajanje, prošlo je vreme.

Kad je mnogo toga prošlo, za koga navija od malih nogu do danas?

- Za Partizan! Ali, volim i Crvenu zvezdu. Igrao sam za pionire Čukaričkog i bio je turnir Druge lige – Istok u Zemunu. U finalu - Čukarički i Jedinstvo iz Odžaka. Pokojni Stjepan Bobek uručio mi je trofej za najboljeg učesnika. Tad je igrao i Miroslav Polak. Isto veče na vratima kuće zvonili su Bora Kostić i Duda Maravić. Rekli su da su sedeli s rukovodstvom Čukaričkog. Dogovoreno je da pređem u Zvezdu, Polak u Partizan. Eto, tako je bilo.

Nikola Marjanović ima veliko srce, sa dovoljno mesta za sve klubove za koje je igrao, tako da Crvena zvezda i Partizan neće da mu budu oštar trn, nego melem minulih vremena i lepe uspomene.