Strahinja: Znam da mogu i znam da hoću!

Strahinja Dragosavljević, mladi as srpskog kajaka, ove sezone ponovo je pokazao zašto ga mnogi već vide kao buduću zvezdu ovog sporta. Sa četiri zlatne medalje osvojene na četiri velika takmičenja, ostaje neporažen na K1 200 m i nastavlja da piše istoriju.

Momak iz Bačke Palanke uspeh pripisuje ne samo talentu i upornosti, već i snažnoj podršci najmilijih, bliskoj vezi s bratom Markom i duhovnoj snazi koju crpi iz vere. Upravo ta kombinacija discipline, porodične posvećenosti i unutrašnje volje omogućava mu da, uprkos ogromnim dostignućima, ostane prizeman i usredsređen na sledeći i najveći izazov – Svetsko prvenstvo u Milanu.

Da li uspevate da uživate u medaljama, s obzirom da se brzo nižu?

− Uz porodicu i prijatelje mi to polazi za rukom. Slegnu se utisci veoma brzo, jer mi dva dana traje odmor i već nastavljam da treniram. Trener Simo Boltić mi uvek kaže „Bio si, osvojio si, sad se spremamo za novo takmičenje”. Najbitnije je da znam da sam uradio nešto veliko i da je porodica srećna – istakao je Strahinja Dragosavljević.

I dalje ste neporaženi na K1 200 m, da li ste svesni tog uspeha?      

− Da, ali upravo zbog toga što nemam puno vremena da se radujem, nije me previše ponelo već sam ostao prizeman. Za mene posao još uvek nije završen, sledi Svetsko prvenstvo u Milanu i želim da zaokružim sezonu krunom najbržeg. Znam da mogu i da hoću!

Tokom koje od ta četiri takmičenja vam je, makar na trenutak, prošla kroz glavu sumnja da nećete uspeti da dođete do medalje?

− Najteže je bilo u Češkoj na Evropskom prvenstvu za seniore jer sam imao stomačni virus. Maltene sam odustao, plakao sam. Veče pre trke sam klonu duhom i rekao sam da želim što pre da završim i da idem kući. Međutim, ujutru sam se probudio i pomislio da nisam toliko daleko odgurao da bih sad stao. Sve je u glavi. To mi je poslužilo kao dobra lekcija, jer kad god pomislim da ne mogu, uvek se setim u kakvim okolnostima sam osvojio zlato i odmah svi strahovi i nesigurnosti nestanu. Mogu sve, samo ako to želim.

Postoji li mogućnost da sledeće godine vidimo starijeg i mlađeg brata zajedno u tandemu?

− Naravno! Radimo na tome, Marko gradi sebe, ja sebe. Mislim da ćemo se lepo uklopiti, ista nas je majka rodila, isti su nam kukovi, iste smo građe. Prošle godine smo veslali na 200 m i to je bilo probno da vidimo gde se nalazimo i šta možemo da popravimo. Nadamo se zajedničkom odličju. Verujemo da možemo i ako Bog ima to u planu – biće!

Na Svetskom prvenstvu u Milanu nećete učestvovati u disciplini K2 500 m sa Veljkom Vješticom. Zbog čega ste doneli takvu odluku?

− Sve je u dogovoru s trenerom i timom. Probali smo Veljko i ja od početka godine, znamo da vredimo, ali još uvek nismo dovoljno iskusni. Iako smo evropski prvaci i svetski vicešampioni, moramo još da radimo. Tako nam se poklopilo ove sezone, idemo tamo u čemu smo najbolji da bi se vratili s većim brojem medalja. Želim da se utemeljim u istoriji koju sam već ispisao na K1 200 m, a Marko i Veljko idu da grade svoju priču u dvosedu.

Da li u Italiju idete kao favorit?

− Nadam se. Velika je privilegija ići kao favorit. Voleo bih da sam u centru pažnje. Ne kažem da mi toliko prija to svetlo reflektora usmerenih ka meni, ali to je dokaz da vredim, da sve što radim ima smisla i da sam na dobrom putu. Drugo, svetsko prvenstvo je, čitav svet će pratiti, čime se donosi popularnost kajaku, a onda se nadamo da će se K1 200 m vratiti kao olimpijska disciplina. Ne samo zbog mene, već zbog svih generacija, jer znam da su mnogi vrhunski kajakaši završavali karijeru ranije jer je jednosed na dvestotku prestao da ima status za Olimpijske igre.

Ukoliko biste osvojili zlato na planetarnom šampionatu u Milanu, postali biste prvi kajakaš u istoriji koji je ostao nesavladan u toku jedne sezone na K1 200 m?

− Pre svega, moram da kažem da mi je drago što se nalazim u takvoj poziciji. Olakšavajuća okolnost je ta što svetsko i evropsko prvenstvo za mlađe seniore traje do 23 godine, a ja uskoro punim 19. To znači da, ako i ne ostvarim sad ono što sam zamislio, imaću još četiri puta priliku za to.  Jeste opterećenje, ali i motivacija. Daću sve od sebe i nadam se najboljem! – zaključio je Strahinja Dragosavljević.