Страхиња: Знам да могу и знам да хоћу!

Страхиња Драгосављевић, млади ас српског кајака, ове сезоне поново је показао зашто га многи већ виде као будућу звезду овог спорта. Са четири златне медаље освојене на четири велика такмичења, остаје непоражен на К1 200 м и наставља да пише историју.

Момак из Бачке Паланке успех приписује не само таленту и упорности, већ и снажној подршци најмилијих, блиској вези с братом Марком и духовној снази коју црпи из вере. Управо та комбинација дисциплине, породичне посвећености и унутрашње воље омогућава му да, упркос огромним достигнућима, остане приземан и усредсређен на следећи и највећи изазов – Светско првенство у Милану.

Да ли успевате да уживате у медаљама, с обзиром да се брзо нижу?

− Уз породицу и пријатеље ми то полази за руком. Слегну се утисци веома брзо, јер ми два дана траје одмор и већ настављам да тренирам. Тренер Симо Болтић ми увек каже „Био си, освојио си, сад се спремамо за ново такмичење”. Најбитније је да знам да сам урадио нешто велико и да је породица срећна – истакао је Страхиња Драгосављевић.

И даље сте непоражени на К1 200 м, да ли сте свесни тог успеха?      

− Да, али управо због тога што немам пуно времена да се радујем, није ме превише понело већ сам остао приземан. За мене посао још увек није завршен, следи Светско првенство у Милану и желим да заокружим сезону круном најбржег. Знам да могу и да хоћу!

Током које од та четири такмичења вам је, макар на тренутак, прошла кроз главу сумња да нећете успети да дођете до медаље?

− Најтеже је било у Чешкој на Европском првенству за сениоре јер сам имао стомачни вирус. Малтене сам одустао, плакао сам. Вече пре трке сам клону духом и рекао сам да желим што пре да завршим и да идем кући. Међутим, ујутру сам се пробудио и помислио да нисам толико далеко одгурао да бих сад стао. Све је у глави. То ми је послужило као добра лекција, јер кад год помислим да не могу, увек се сетим у каквим околностима сам освојио злато и одмах сви страхови и несигурности нестану. Могу све, само ако то желим.

Постоји ли могућност да следеће године видимо старијег и млађег брата заједно у тандему?

− Наравно! Радимо на томе, Марко гради себе, ја себе. Мислим да ћемо се лепо уклопити, иста нас је мајка родила, исти су нам кукови, исте смо грађе. Прошле године смо веслали на 200 м и то је било пробно да видимо где се налазимо и шта можемо да поправимо. Надамо се заједничком одличју. Верујемо да можемо и ако Бог има то у плану – биће!

На Светском првенству у Милану нећете учествовати у дисциплини К2 500 м са Вељком Вјештицом. Због чега сте донели такву одлуку?

− Све је у договору с тренером и тимом. Пробали смо Вељко и ја од почетка године, знамо да вредимо, али још увек нисмо довољно искусни. Иако смо европски прваци и светски вицешампиони, морамо још да радимо. Тако нам се поклопило ове сезоне, идемо тамо у чему смо најбољи да би се вратили с већим бројем медаља. Желим да се утемељим у историји коју сам већ исписао на К1 200 м, а Марко и Вељко иду да граде своју причу у двоседу.

Да ли у Италију идете као фаворит?

− Надам се. Велика је привилегија ићи као фаворит. Волео бих да сам у центру пажње. Не кажем да ми толико прија то светло рефлектора усмерених ка мени, али то је доказ да вредим, да све што радим има смисла и да сам на добром путу. Друго, светско првенство је, читав свет ће пратити, чиме се доноси популарност кајаку, а онда се надамо да ће се К1 200 м вратити као олимпијска дисциплина. Не само због мене, већ због свих генерација, јер знам да су многи врхунски кајакаши завршавали каријеру раније јер је једносед на двестотку престао да има статус за Олимпијске игре.

Уколико бисте освојили злато на планетарном шампионату у Милану, постали бисте први кајакаш у историји који је остао несавладан у току једне сезоне на К1 200 м?

− Пре свега, морам да кажем да ми је драго што се налазим у таквој позицији. Олакшавајућа околност је та што светско и европско првенство за млађе сениоре траје до 23 године, а ја ускоро пуним 19. То значи да, ако и не остварим сад оно што сам замислио, имаћу још четири пута прилику за то.  Јесте оптерећење, али и мотивација. Даћу све од себе и надам се најбољем! – закључио је Страхиња Драгосављевић.