Da mi je otac na sat živ...

Pavle Pepđonović uverava da nije organizator manifestacije kojom region može da se ponosi, ali, kako god da sebe naziva – bez njegove ideje, energije i akcija, naravno i stečenog poverenja plejade sportskih legendi, nikad se ništa ni slično, ani približno veliko ne bi dogodilo na Balkanu. Pre nego što je uoči paljenja olimpijskog plamena u znak četvrtog Mundijala prijateljstva i olimpijskih i svetskih  šampiona koji su činili većinu ulcinjskih gostiju, Pepđonović se dočekan salvama aplauza sportista, obratio prisutnima:

- Dobar dan i dobrodošli u Ulcinj i Crnu Goru. Ova manifestacija nema organizatora i arhitektu. Organizatori ove manifestacije su narod, građani Ulcinja. Drago mi je, ponosan sam, voleo bih da mi je pokojni otac živ na sat vremena , ja sam srećan i ponosan čovek što ne nosim ovaj teret. Svaka majka, baba, snaha, nema ih u prvom planu, ja sam eksponiran u medijima i veliko vam hvala jer ste napravili format od ovoga, ali sve što govorim pred bogom i narodom – kažem – ljudi ja sam samo prikupio energiju, talenat, želju i ovo je eskaliralo. Malo sam i uzbuđen... I ne malo... I ne spavam, ne znam što mi je, 24 sata razmišljam... Pozdravljam predsednik i čitavo rukovodstvo Opštine, uvažene ambasadore, članove vlade... Mislim da je ovo dobro ne samo Ulcinja, nego čitavog sveta. Još jednom vam hvala i da vam se za dobro – dobrim vrati – nadahnuto je, u početku i kroz suze govorio Pavle Pepđonović...