VREMEPLOV – Krivokapić: Ispunio sam snove golom protiv Partizana

Radovan Krivokapić ostvario je lepu karijeru, nosio dresove više srpskih i inostranih klubova. Naravno, najviše je postigao u Crvenoj zvezdi, sa kojom je osvojio tri duple krune. Solidan učinak ostvario je i u inostranstvu i voli da kaže da je fudbal igra emocija.

Mnogo je Krivokapića činilo sportsko uzvisje Jugoslavije i Srbije, ali svako je na svoj način dolazio do slave. Radovan Krivokapić je nošen talentom i upornošću dosanjao svoje snove. Uljudan, kao retko koji sportista, veliki radnik je davno shvatio da se u fudbalu najbolje snalazi. I danas mu verno služi.

Prvi fudbalski koraci vezani su mu za Njegoš iz Lovćenca.

- Nekako od malena pokazivao sam afinitete prema lopti. Nikad me niko nije na silu nagovarao da igram. Takav sam se rodio. Igrajući na ulici ispred rodne kuće primetili su me tadašnji treneri u rodnom Lovćencu. Taj prvi trener mi je sada kum, krstio mi je sina. Neki moji počeci vezani su za tog čoveka i za Njegoš, gde sam sa devet godina kročio na teren - kaže Radovan Krivokapić.

Rođen je u Bačkoj Topoli 14. avgusta 1978. Seniorska karijera počela je u Vojvodini, u koju se vratio nakon jednogodišnjeg boravka u Bečeju.

- Nakon početaka u Njegošu, tada su bile selektivne utakmice gde su me primetili skauti Vojvodine i na poziv pokojnog Petra Nikezića došao sam u Vojvodinu, prošao sve selekcije, osvojio mnoštvo trofeja u mlađim uzrastima i kad je došlo vreme za seniorski fudbal ja sam otišao u Bečej, a pre toga bio sam na jednogodišnjoj pozajmici u Kabelu. Dakle, imao sam dobar put i  razvoj, bio je to odličan potez Vojvodine, što sam prihvatio na najbolji mogući način. U današnje vreme kad saopštite mladom igraču da treba da ide negde na pozajmicu i dokazivanje, ne shvati kako treba. Međutim, ja sam to prihvatio na najbolji mogući način i to mi je mnogo pomoglo da se jednog dana ponovo vratim u Vojvodinu kao senior, igrao sam za sve mlađe selekcije tada SR Jugoslavije.

Budući da je u Staroj dami iz Novog Sada postao nosilac igre, nije čudo da je odigrao četiri utakmice za A reprezentaciju.

- Bila je to fantastična reprezentacija, sa Jugovićem, Mijatovićem, Jokanovićem, Stankovićem, Miloševićem,  pokojnim Mihajlovićem. Bilo je jako teško da neko iz naše lige bude konkurent njima, a ja sam pozivan godinu dana. Međutim, bio sam samo četiri puta u igri, jer je bilo jako teško da dobijem šansu pored takvih asova. Mnogo sam naučio i to mi je pomoglo za dalji tok karijere.

Krivokapić je 2002. prešao u Crvenu zvezdu i tamo je slavio dve titule, dva kupa, odnosno dve duple krune. Neki kažu i tri. Lep je to učinak.

- Iz ove perspektive, jako mi je drago što sam iz Vojvodine otišao u Crvenu zvezdu. Imao sam tada brojne ponude iz inostranstva, već sam bio A reprezentativac i jedan od glavnih igrača Novosađana. Svi su očekivali da odem u inostranstvo. Međutim, preovladala je moja želja da pređem na Marakanu. To sam učinio na moje i zadovoljstvo porodice. Zvezdaši su mi otac, majka i brat, tako da mi se ispunila želja da igram za naš najtrofejniji klub. Posle osvojene prve duple krune bilo je veliko zadovoljstvo, još veće posle druge. Čak se vodim i kao član tima koji je osvojio treću duplu krunu, ali nisam mnogo igrao jer sam otišao na pozajmicu u Vojvodinu, kasnije i u inostranstvo. Međutim, zvanično se vodim kao vlasnik tri duple krune.

Krivokapić je odigrao šest večitih derbija, računajući i kup, ima četiri pobede i dva remija. Mrežu Partizana Radovan je zatresao u polufinalu kupa u sezoni 2004/05.

- Osećaj je neverovatan. To mora da se doživi. Jednostavno, kad na našem najvećem stadionu prođete kroz čuveni tunel i osetite huk navijača sa Severa, neopisiv je osećaj. Doživeo sam to mnogo puta, naročito posle pogotka protiv crno-belih. Sanjao sam da dajem gol Partizanu i trčim na severnu tribinu da podelim radost sa navijačima. Otišao sam ispunjen u inostranstvo.

Pre odlaska u pečalbu Krivokapić se na kratko vratio u Vojvodinu.

Odigrao sam 15 utakmica i potpuno spreman nastavio karijeru preko granice.

Šest godina internacionalne karijere obeležili su  značajni golovi u Veriji, Enosisu i Iraklisu. Sredinom 2013. Radovan se vratio u Srbiju, ali ne u bivše klubove već u Radnički 1923.

- Bio sam skeptičan kad sam se vratio u srpski fudbal, malo i iz porodičnih razloga. Supruga mi je bila trudna, a želeo sam da poslednje dane igračke karijere provedem u Srbiji i uz porodicu. Usledio je poziv Kragujevčana. Radnički tada nije bio na visokom nivou. Nakon godinu dana na „Čika Dači” završio sam karijeru punog srca. Klub iz srca Šumadije mi je za kratak vremenski period ostao u jako lepom sećanju.

Krivokapić je zatim zaplovio trenerskim vodama. Vodio je TSC, Cement, Vojvodinu, kadetsku i omladinsku reprezentaciju Srbije, bio koordinator mlađih selekcija Crvene zvezde... Gde god je radio tražio je emociju u igri, svestan da bez emocije nema pobede, radosti, zadovoljstvo, ljubavi... Najveći uspeh mu je plasman u polufinale EP sa kadetskim državnim timom 2022.

- Volim da ekipe koje treniram igraju lep fudbal, da je to sa emocijom, žarom, da nije stereotipno, da nije uobičajeno kao što 90 odsto ekipa igra, tako da uvek težim ka tome. Da ostavim nešto iza sebe, nekakav trag, da onaj ko dođe posle mene ima nešto da nasledi. Uvek se trudim da dam sve od sebe, a to tražim i od svojih saradnika. Tako sam i krenuo u taj trenerski posao. Nakon okončanja igračke karijere usledio je poziv TSC-a  koji je tad bio u četvrtom rangu. Pošto sam se navikao na profesionalni nivo, pribojavao sam se izazova u nižim ligama. Međutim, krenuo sam tim putem i veoma sam zahvalan TSC-u. Da nije bilo ljudi iz Bačke Topole, pitanje je da li bih išao ovim putem.