ВРЕМЕПЛОВ – Кривокапић: Испунио сам снове голом против Партизана

Радован Кривокапић остварио је лепу каријеру, носио дресове више српских и иностраних клубова. Наравно, највише је постигао у Црвеној звезди, са којом је освојио три дупле круне. Солидан учинак остварио је и у иностранству и воли да каже да је фудбал игра емоција.

Много је Кривокапића чинило спортско узвисје Југославије и Србије, али свако је на свој начин долазио до славе. Радован Кривокапић је ношен талентом и упорношћу досањао своје снове. Уљудан, као ретко који спортиста, велики радник је давно схватио да се у фудбалу најбоље сналази. И данас му верно служи.

Први фудбалски кораци везани су му за Његош из Ловћенца.

- Некако од малена показивао сам афинитете према лопти. Никад ме нико није на силу наговарао да играм. Такав сам се родио. Играјући на улици испред родне куће приметили су ме тадашњи тренери у родном Ловћенцу. Тај први тренер ми је сада кум, крстио ми је сина. Неки моји почеци везани су за тог човека и за Његош, где сам са девет година крочио на терен - каже Радован Кривокапић.

Рођен је у Бачкој Тополи 14. августа 1978. Сениорска каријера почела је у Војводини, у коју се вратио након једногодишњег боравка у Бечеју.

- Након почетака у Његошу, тада су биле селективне утакмице где су ме приметили скаути Војводине и на позив покојног Петра Никезића дошао сам у Војводину, прошао све селекције, освојио мноштво трофеја у млађим узрастима и кад је дошло време за сениорски фудбал ја сам отишао у Бечеј, а пре тога био сам на једногодишњој позајмици у Кабелу. Дакле, имао сам добар пут и  развој, био је то одличан потез Војводине, што сам прихватио на најбољи могући начин. У данашње време кад саопштите младом играчу да треба да иде негде на позајмицу и доказивање, не схвати како треба. Међутим, ја сам то прихватио на најбољи могући начин и то ми је много помогло да се једног дана поново вратим у Војводину као сениор, играо сам за све млађе селекције тада СР Југославије.

Будући да је у Старој дами из Новог Сада постао носилац игре, није чудо да је одиграо четири утакмице за А репрезентацију.

- Била је то фантастична репрезентација, са Југовићем, Мијатовићем, Јокановићем, Станковићем, Милошевићем,  покојним Михајловићем. Било је јако тешко да неко из наше лиге буде конкурент њима, а ја сам позиван годину дана. Међутим, био сам само четири пута у игри, јер је било јако тешко да добијем шансу поред таквих асова. Много сам научио и то ми је помогло за даљи ток каријере.

Кривокапић је 2002. прешао у Црвену звезду и тамо је славио две титуле, два купа, односно две дупле круне. Неки кажу и три. Леп је то учинак.

- Из ове перспективе, јако ми је драго што сам из Војводине отишао у Црвену звезду. Имао сам тада бројне понуде из иностранства, већ сам био А репрезентативац и један од главних играча Новосађана. Сви су очекивали да одем у иностранство. Међутим, преовладала је моја жеља да пређем на Маракану. То сам учинио на моје и задовољство породице. Звездаши су ми отац, мајка и брат, тако да ми се испунила жеља да играм за наш најтрофејнији клуб. После освојене прве дупле круне било је велико задовољство, још веће после друге. Чак се водим и као члан тима који је освојио трећу дуплу круну, али нисам много играо јер сам отишао на позајмицу у Војводину, касније и у иностранство. Међутим, званично се водим као власник три дупле круне.

Кривокапић је одиграо шест вечитих дербија, рачунајући и куп, има четири победе и два ремија. Мрежу Партизана Радован је затресао у полуфиналу купа у сезони 2004/05.

- Осећај је невероватан. То мора да се доживи. Једноставно, кад на нашем највећем стадиону прођете кроз чувени тунел и осетите хук навијача са Севера, неописив је осећај. Доживео сам то много пута, нарочито после поготка против црно-белих. Сањао сам да дајем гол Партизану и трчим на северну трибину да поделим радост са навијачима. Отишао сам испуњен у иностранство.

Пре одласка у печалбу Кривокапић се на кратко вратио у Војводину.

Одиграо сам 15 утакмица и потпуно спреман наставио каријеру преко границе.

Шест година интернационалне каријере обележили су  значајни голови у Верији, Еносису и Ираклису. Средином 2013. Радован се вратио у Србију, али не у бивше клубове већ у Раднички 1923.

- Био сам скептичан кад сам се вратио у српски фудбал, мало и из породичних разлога. Супруга ми је била трудна, а желео сам да последње дане играчке каријере проведем у Србији и уз породицу. Уследио је позив Крагујевчана. Раднички тада није био на високом нивоу. Након годину дана на „Чика Дачи” завршио сам каријеру пуног срца. Клуб из срца Шумадије ми је за кратак временски период остао у јако лепом сећању.

Кривокапић је затим запловио тренерским водама. Водио је ТСЦ, Цемент, Војводину, кадетску и омладинску репрезентацију Србије, био координатор млађих селекција Црвене звезде... Где год је радио тражио је емоцију у игри, свестан да без емоције нема победе, радости, задовољство, љубави... Највећи успех му је пласман у полуфинале ЕП са кадетским државним тимом 2022.

- Волим да екипе које тренирам играју леп фудбал, да је то са емоцијом, жаром, да није стереотипно, да није уобичајено као што 90 одсто екипа игра, тако да увек тежим ка томе. Да оставим нешто иза себе, некакав траг, да онај ко дође после мене има нешто да наследи. Увек се трудим да дам све од себе, а то тражим и од својих сарадника. Тако сам и кренуо у тај тренерски посао. Након окончања играчке каријере уследио је позив ТСЦ-а  који је тад био у четвртом рангу. Пошто сам се навикао на професионални ниво, прибојавао сам се изазова у нижим лигама. Међутим, кренуо сам тим путем и веома сам захвалан ТСЦ-у. Да није било људи из Бачке Тополе, питање је да ли бих ишао овим путем.