Odsjaji Zlatne lopte, realnost i percepcija

U evoluirajućoj komunikaciji novog sportskog univerzuma, i sam čin dodele priznanja „Zlatne lopte“ u teatru Šatle u Parizu svojevrsna je metafora, pa i potvrda da stvarnost nije uvek ista kao ono što percipiramo, a da percepcija uvek nije stvarnost. Ne samo u fudbalu, već u sportu generalno.

Ovogodišnja 69. „premijera“ sa glavnim akterima u predstavi u kojoj su sve uloge „glavne“ i aplauzima na otvorenoj sceni, ipak je imala svoju zvezdu – 47. dobitnika „Zlatne lopte“ – Usmena Dembelea, čime je kolektivni trijumf PSŽ konačno postao stvarnost. Iako je to neosporna činjenica, samo dan kasnije pojavile su se razne percepcije i samog događaja i vrednovanja dobitnika. Ali pisalo se i o onima, koju su bili u konkurenciji za „najboljeg“. The Independent je percipirao ovako: „ Da li je Jamal  propustio nagradu zato što je još uvek tako mlad i postoji osećaj da mora da se uzdigne do nje? Bio bi prvi tinejdžer koji je osvojio nagradu. Pa ipak, čak i ako svedete na osnovni, binarni izbor između njih dvojice, Jamal je nastupio na višem nivou od Dembelea, i uradio je više. Jedina prava razlika je bila u tome što je Dembeleov tim pobedio u finalu. Da se sve svodi samo na sjaj „Evropskog kupa“, bilo bi čudno prikladno za trofej koji je evoluirao od starosvetske ozbiljnosti i tradicionalnog prestiža do nečega što više govori o glamuru i kičastosti. Čak je i sam trofej postao mnogo raskošniji tokom godina, nešto što zaista primetite ako pogledate one stare fotografije Johana Krojfa ili Džordža Besta kako podižu svoju skromnu malu kuglu. S pravom se kaže da je lobiranje ove godine bilo agresivnije nego ikad, i da je postajalo sve izraženije kako su sezone odmicale. Era Mesija i Ronalda je uticala na ovo, tako da je to još jedan slučaj da moderni fudbal jede sam sebe.  .“ Le Mond ponosno: „...Dembele je postao šesti Francuz kome je pripala ova čast, sledeći korake Rejmonda Kope, Mišela Platinija, Žan-Pjera Papena, Zinedina Zidana i Karima Benzeme...“

Da se percepcija i fudbala i fudbalera menja, nakon ovog događaja pisao je i BBC: Da je podigao Zlatnu loptu u Parizu, postao bi najmlađi dobitnik ikada. Lamin Jamal, koji je osvojio nagradu za mladog igrača godine, nije samo fudbaler; on je ogledalo svoje generacije. Decenijama nam je fudbal prodavao ideju da se veličina postiže žrtvom i poniznošću. Lionel Mesi je govorio o Zlatnoj lopti kao o „posledici timskog rada“. Kristijano Ronaldo je disciplinu pretvorio u pozorište, vajajući svoje telo u spomenik napora. Lamin Jamal, nasuprot tome, predstavlja nešto novo. On otelotvoruje omladinsku kulturu koja ne krije svoje ambicije. Ranije je izjavio: „Ne sanjam o jednoj Zlatnoj lopti, sanjam o mnogima. Ako ih ne osvojim, biće moja krivica. To nije ni Mesijeva skromnost niti Ronaldov ratnički mentalitet. To je nešto drugo: nazovimo to samoodgovornošću, gde se sudbina preuzima kao lična odgovornost. To je filozofija koja odjekuje kod generacija Z i Alfa. To su mladi ljudi oblikovani krizom – finansijskim kolapsom, pandemijom, klimatskom zabrinutošću. Žrtva više nije najviša vrlina; sloboda jeste! Novac nije tabu, ali nije ni svet: on je sredstvo za autonomiju. Zabava i vidljivost nisu smetnje – oni su deo uspeha.... Ako je njegova sociološka uloga simbolična, njegova psihologija dodaje dubinu...“

Iako „percepcija nije stvarnost“, ono što se percipira o sportskim događajima  postaje naša  stvarnost. Percepcija je obrada, tumačenje, odabir i organizovanje informacija. Uticaj percepcije na proces komunikacije se odnosi na to kako ista poruka može biti različito protumačena od strane različitih ljudi. Prema Džimu Ronu, efikasna komunikacija je 20% onoga što znate i 80% kako se osećate u vezi sa onim što znate.“ 

 Unutar stvarnog i virtuelnog komunikacionog kruga, svi akteri sportisti su „u ulozi“ subjekata i nosilaca širenja javnog mnjenja u takmičarskoj sportskoj mreži, čime se krši tradicionalna paradigma širenja usmerenog samo na zvaničnu  konverzaciju. Idolizacija „sportskih eksperata“ na internetu postala je preovlađujući fenomen.  Sportisti se sve više doživljavaju kao simbolični predstavnici sportske kulture, pri čemu individualne etikete zamenjuju kolektivne identitete. Shodno tome, prikazivanje sportskih slika vođeno sportistima ima značajan uticaj na percepciju javnosti. Posebno u modelu diskursa kojim dominira relativno liberalno okruženje on-lajn javnog mnjenja, sportisti su sve više izloženi i kao simbolični nosioci komercijalnog kapitala. Ovaj trend metaforički pomera fokus javnosti ka događajima perifernim za sportsko takmičenje, dok zanemaruje suštinsku vrednost i svrhu samog sportskog događaja i takmičarskog sporta. S druge strane, negativni aspekti, poput pristrasnog optimizma ili nepotpunog izveštavanja, narušavanja privatnosti najava i veličanja uspeha ili kritike neuspeha, mogu negativno uticati na percepciju sportista i događaja. Usko vezano sa tim, taj pritisak se akumulira pritiskom sponzora i neizbežnim „kvotama“.

Postoje trenuci kada se tako stvorena percepcija visokih očekivanja svede i na razočarenje. Kao što neispunjeno obećanje najviše demotiviše, tako i neostvarena ili izneverena visoka očekivanja znaju da nas vrate u oporu stvarnost i susret sa razočarenjem. Razočaranje je jednako očekivanju minus stvarnost. Pozitivna i negativna očekivanja povećavaju pritisak na performanse i odvlače pažnju sportista od zadatka koji je pred njima i same suštine sportskog događaja. Percepcija postaje stvarnost.

Kako primeniti ove, vredi priznati – dosta apstraktne teme na našu svetsku igru?

Vodeći se gorepomenutim argumentima Zlatna lopta se može percipirati i kao globalna vežba fudbalskog sveta u koncentraciji pritiska percepcije (kao što se dijamant stvara pod pritiskom), u cilju pronalaska sledećeg velikog nosioca baklje prelepe igre. Da li je njena relevantnost veća ili manja u ovim prvim godinama nakon dominacije Mesija i Ronalda? Ili, možda je bolje reći, kako se svi ti zlatni odsjaji vraćaju ka gledaocu… iz svih naših milijardu perspektiva, Zlatna lopta postaje „žuta mrlja” svih naših percepcija, i kao svoje načelo pokazuje nam najbližu procenu najboljeg. Takođe služi kao Roršahova mrlja, u smislu jednog lakmus-papira savremenog diskursa o fudbalu i fudbalerima.

Čak je i čudesno što je uopšte moguće naći nekog opšte-prihvaćenog kandidata, a kamoli pobednika titule najboljeg igrača protekle sezone, kada uzmete u obzir globalnu prirodu igre i mali milion različitih kriterijuma i percepcija šta čini nekog igrača “najboljim”. Za početak, ovo je plod evropske dominacije u fudbalu koja je još uvek na snazi, i koja uslovljava diskurs gotovo isključivo na top pet evropskih liga. Vredi zapisati da je Liga šampiona još uvek vrhunsko klupsko takmičenje po pitanju vrednovanja kvaliteta igrača i da je osvajanje Klupskog svetskog prvenstva ovog leta dosta skromnije pomoglo Čelzijevom Kolu Palmeru u ovogodišnjoj trci za Zlatnu loptu nego što su neki očekivali. Drugo, osvajanje (međunarodnog) klupskog ili reprezentativnog takmičenja dramatično povećava šanse za osvajanje Zlatne lopte: apsolutna većina pobednika u 21. veku je bio deo tima koji je osvojio ili Ligu šampiona ili međunarodno reprezentativno takmičenje kao što je Svetsko prvenstvo, EURO, ili Kopa Amerika. Ali, postoji jedan deo koji prevazilazi timski uspeh kao preduslov pobede: pitanje percepcije karaktera (atipičnosti) igrača.

I ta aura „najboljih“, ta masovno-zarazna percepcija, prevazilazi činjenicu da ima onih koji su više i bolje trofeje osvojili, više golova postigli, veći učinak za svoje ekipe učinili. Primećujete da vrlo lako konkretna igra na terenu gubi značaj na tržištu ideja ko je najbolji. Važniji su karakter igrača, mentalni sklop, gravitaciona sila koji veliki igrač svojom prirodom privlači kritike i titule „najboljeg”. Vrativši se na problem percepcije i perceptivne analize, bitno je primetiti i prihvatiti koliko „hajp”, ili zarazna promocija nečega, ili aktuelne teme u sportskim novinama i sve te silne priče van terena, upotpunjuju i možda čak iskrivljuju naše gledište na fudbal; kao sport, kao industriju, kao dramu, kao sociološku pojavu.

To bi moglo da znači sledeće – percepcija geneze pogleda na svet fudbala i sporta generalno. Percepcija -  platforma na osnovu koje se komunicira  sa svetom sporta i u svetu sporta. I onih, koji je „kodiraju“ i onih koji je „dekodiraju“. U toj komunikaciji naizmenično se koriste termini „istina“, „činjenice“ i „verovanje“ jer je pogled na svet tako moćna sila, što je razlog zašto „istina“ može da bude tako fluidan koncept. I tu se susrećemo sa poznatim i nepoznatim, kad otvorimo vrata percepcije – ako ne verujemo u nešto, to ne mora biti istina, ili, ako ne verujemo da je istina, činjenice nisu važne. Bilo da je očekivanje pozitivno ili negativno, ono je produkt naše percepcije. 

Koliko je „stvarnost stvarna danas“, kada je sam pojam „stvarnosti“ relativizovan, jer živimo u vremenu u kome pored „stvarne stvarnosti“ postoje i virtuelna stvarnost, proširena stvarnost, produžena stvarnost i u kome proveravamo sebe šta mislimo i tražimo rešenja van našeg misaonog sklopa putem Čet Džipitija, oslanjajući se na veštačku inteligenciju, koja nezadrživo nameće percepciju svega i svačega ???

Ono u čemu se ne može pogrešiti je stvorena percepcija da nagrada Zlatna lopta uključuje veliku novčanu nagradu, mada je stvarnost drugačija: nema direktne finansijske nadoknade. Nagrada, koju podržavaju Frans fudbal i UEFA, sastoji se isključivo od trofeja Zlatne lopte, čija je procenjena vrednost 3.500 dolara. Percepcija je da je trofej Zlatna lopta od čistog zlata, stvarnost je da nije napravljena od čistog zlata. Ali, to ne znači ništa, ama baš ništa; „fudbal u smokinzima i sa leptir  – mašnama“ u pozorištu Šatle, izgrađenom 1862. godine   percipira se kao događaj u rangu najvećih evropskih i svetskih fudbalskih  takmičenja.

Kako se danas percipiraju nazivi trofeja Zlatna lopta : najbolji golman – Lav Jašin, najbolji strelac – Gerd Miler, najbolji trener Johan Krojf ? To jeste tema sama po sebi i tema sama za sebe, sa dodatnim pitanjem: zašto trofej za najboljeg igrača i najboljeg mladog igrača nije „personalizovan“ imenom neke od fudbalskih ikona ? 

Eto, čemu cela ova priča: percepcija nije (uvek) stvarnost, a stvarnost nije (uvek) ista kao ono što percipiramo.