Piksi od herojstva do tužnog rastanka

Od heroja do tragičara. Od omiljene ličnosti na našoj fudbalskoj sceni još iz igračkih dana i sa početka selektorske karijere do najodgovornijeg za debakl reprezentacije Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2026. Dragan Stojković s pravom hvaljen i kuđen, oprostio se od klupe reprezentacije Srbije posle 55 utakmica.

Pametni su odavno rekli – povuci se posle uspeha da bi ljudima ostao u sećanju po lepom. Piksijev odlazak nakon poraza od Albanije, uslovljen i katastrofalnim porazom od Engleske (0:5) mesec dana ranije, liči na sve samo na lep i prijatan kakav je Stojković zaslužio.

Šteta je što je neminovan rastanak Piksi predugo odlagao. Zbog toga je i njemu teže pao. Verovala je legenda našeg fudbala da može da preokrene situaciju u svoju i korist reprezentacije Srbije, da ćemo se radovati drugom plasmanu na Mondijal sa njim na klupi, ali... Nijedan postignut gol na tri utakmice u duelima sa najvećim konkurentima za prva dva mesta dokaz su da Orlovi nemaju kvalitet za odlazak na planetarni šampionat.

KASNA OSTAVKA

Nažalost, Stojkovićeva odluka usledila je kasno, kad su šanse Srbije za plasman u baraž u domenu teorije. Orlove verovatno nećemo gledati u SAD, Kanadi ili Meksiku 2026, a za to je selektor najodgovorniji.

Junak reprezentacije SFR Jugoslavije na Svetskom prvenstvu 1990. u Italiji, izuzetno zaslužan i za plasmane SRJ na Mondijal i EURO 1998. predstavljao je najlepše lice fudbalske Srbije 2021. Efikasno i lepršavo igrali su Orlovi u Stojkovićevim prvim kvalifikacijama na klupi. Imali smo i sreće da pred praznim tribinama Marakane sudija Dani Makeli, kao ni njegov pomoćnik ne vidi da je lopta posle šuta Kristijana Ronalda, a pre intervencije Stefana Mitrovića prešla gol-liniju. Možda je to bila i božija nagrada za sve ono što su Piksijevi izabranici pružili u drugih 45 minuta duela sa tada aktuelnim prvakom Evrope. Opet su Portugalci bili u prednosti pred lisabonski meč odluke, odgovarao im je i bod.

LISABONSKO VEČE ZA PAMĆENjE

Zašto ne bismo pobedili Portugalce? Imaju li oni krila, pa ne možemo – upitao je Stojković fudbalsku javnost pre nego što je izabranike poveo u odsudnu bitku na stadionu „Da Luš”.

Preneo je Piksi optimizam na igrače, uveravao ih da mogu do trijumfa, da, kako se takođe izrazio pred novinarima moraju u Katar.

Predivno lisabonsko veče 14. novembra 2021. neće moći da izbrišu ni Draganovi dušebrižnici. Fantastično je Stojković spremio tim, nije mario za taktiku protivnika, iskoristio je zapravo nadmenost Navigatora i fudbalsku Srbiju vratio među najbolje svetske reprezentacije.

Niz dobrih igara Orlovi su nastavili u Ligi nacija plasirali se u A diviziju i uspeh je bio potpun.

KAMERUN NAPLATIO PRETHODNU SREĆU

Nije bio Stojković opijen slavljem, ali ponašao se euforično. Pomislio je Piksi da je Mondijal isto što i kvalifikacije. Fizički, taktički i psihološki nije spremio tim kako treba, pa je Srbija u Kataru bila daleko ispod očekivanja. Sve bi možda bilo drugačije da smo sačuvali 3:1 protiv Kameruna. Sreću smo potrošili u kvalifikacijama, pa su Abubakar i Čupo-Moting po proceni VAR-a za nekoliko centimenara izbegli ofsajd pozicije u situacijama kad su nam defanzivci bili bliži centru nego našem šesnaestercu. Poraz od Švajcarske bio je neminovan epilog loše taktičke pripreme ekipe za turnirski sistem.

POGUBLjEN U KATARU ZBOG IZGUBLjENE BITKE ZA BJEKOVIĆA

Delovao je Stojković pogubljeno u Kataru, izmenama donosio prednost protivniku umesto Srbiji. Piksi je ključnu bitku izgubio oktobra 2022. kad nije uspeo da progura Nenada Bjekovića za predsednika FSS. Držao je selektor do tada sve poluge vlasti na Terazijama 35, a onda mu je sa „vrha” poslata poruka da može da se bavi samo Orlovima, ne i kadriranjem i vođenjem Saveza.

Od tada do danas nije to bio isti vođa reprezentacije iz prve godine mandata. Pročitali su ga i protivnici, a plasman na Evropsko prvenstvo 2024. Srbija je izborila teškom mukom, zahvaljujući pobedama nad Crnom Gorom i Litvanijom, remijima protiv Bugarske i činjenice da su dve selekcije direktno obezbedile plasman na EURO. Bio je to, ipak, prvi plasman naše reprezentacije na kontinentalni šampionat posle 24 godine, odnosno od perioda kad je Stojković bio igrač, pa smo i taj uspeh proslavili zanemarujući sve probleme.

Za razliku od Katara, Orlovi su u Nemačkoj delovali kao takmičarski tim. Čvrstina u odbrani i na sredini terena otupila je špic napada, pa smo u grupi sa Engleskom, Slovenijom i Danskom osvojili samo dva boda i vratili se kući.

SUKOB SA TADIĆEM PROMENIO NIT ORLOVA

Imao je Piksi još jednu nepotrebnu bitku i pred Nemačku. Sukob sa Dušanom Tadićem nije bio potreban ni selektoru ni kapitenu. Da ga protiv Engleske i Danske nije stavio na klupu, vođa Orlova ne bi davao izjave kakve mu ne priliče. Nije Tadiću bila povređena samo sujeta, zaslužio je s obzirom na igre i učinak bolji tretman. Pređen put od obožavanja do nepodnošenja selektora i kapitena vratio je Srbiju rano sa EURO.

Bio je to svojevrstan kraj reprezentacije kakvu smo poznavali. Videvši da Piksi ne namerava da se povuče Dušan Tadić se povukao. Neuspešno je Stojković tražio zamenu, zavapio je za bivšim kapitenom tek kad je video da Lazar Samardžić nema fudbalsku drskost i hrabrost kao nekadašnji as Ajaksa, Sautemptona, Vojvodine, Fenerbahčea. Bilo je tad kasno za Tadićev povratak, a samo jedan njegov čudesan pas možda bi nas obradovao pobedi nad Albanijom.

OPAO AUTORITET KOD IGRAČA

Nije Piksi izgubio kontrolu nad timom ni na kraju kvalifikacija, ali autoritet među igračima bio mu je na daleko manji nego u prvoj godini mandata. Osetili su i igrači da selektor nije nedodirljiv, neki prestali da se odazivaju, drugi glumili povrede pa smo u meč sa Španijom u Ligi nacija ušli desetkovani.

Remi protiv prvaka Evrope nas je s pravom ohrabrio, a pobeda nad Švajcarskom (2:0) donela šansu i za prvi šešir u kvalifikacija za SP. Danska je kao i u Nemačkoj bila kobna po Stojkovića (0:0 u Leskovcu), a žreb nas nije mazio kao dve godine ranije. Činjenica da su Švajcarska i Austrija, koju smo eliminisali u baražu, nadomak direktnog plasmana na Svetsko prvenstvo govori da Liga nacija nije bila toliko važna drugima, kao nama, odnosno Piksiju kako bi sačuvao poverenje javnosti.

NIJE SAM BIRAO SVE IGRAČE

Septembarski i oktobarski ciklus definitivno je pokazao da selektor ne odlučuje sam o svemu. Iako je na konferenciji za novinare demantovao bilo kakvo mešanje u sastav, kako bi sačuvao integritet, Stojković je povlačio poteze nesvojstvene sebi. Od petorice debitanata, dvojice startera (Aleksandra Stankovića i Veljka Milosavljevića) samo je sin njegovog nekadašnjeg reprezentativnog druga Dejana opravdao poverenje. Ulazak Vasilija Kostova je tek bio promašaj, što se ubrzo potvrdilo. Nije to bilo u skladu sa Piksijevom izjavom od pre nedelju dana da reprezentacija ne služi kao poligon za razigravanje igrača. Šta onda predstavljaju pozivi Vanji Dragojeviću i Ognjenu Ugrešiću sem zadovoljavanje klubaškim interesa. Zašto sad nema Andrije Maksimovića i Ognjena Mimovića, a ima Vasilija Kostova! Da li je bilo ko od njih zaslužio mesto u reprezentaciji ili je Stojković morao da ih stavi u tim, zarad svog i mira u FSS.

BUDUĆNOST ZA BRIGU

Na kraju je selektor platio ceh, a plaćaće ga i fudbalska Srbija još dugo. Posledice neučešća na Mondijalu 2026. dugo će se osećati kao što su i ranije. Sveukupna atmosfera u našem fudbalu nije nimalo ružičasta. Godinu dana nismo našli zamenu za Tadića, kako ćemo za manje od deceniju kad odu Mitrović, Milenković, Pavlović, Lukić, Vlahović... Neće, naravno, tad Piksi biti kriv, kao što nije i sad jedini koji je grešio, ali više neće biti ni bitno čija je odgovornost ako budemo lutali u fudbalskom beznađu kao između 2010. i 2018. kad smo velika takmičenja gledali samo na TV.