VREMEPLOV – Nenezić: Bio sam među pet najboljih vezista u SFRJ

Brajan Nenezić jedan je od najboljih fudbalera nikšićke Sutjeske. Bio je i njen kapiten. Predvodio je generaciju koja je 1984. na stadion kraj Bistrice vratila prvoligaški fudbal. Danas je u menadžerskim vodama.

Nenezić je jedan je od najboljih fudbalera koje je Sutjeska imala. Bio je igrač sredine terena, špartao po njemu, uselio se u srca mnogih da će zauvek trajati.

Rođen je 1. septembra 1953, a sa loptom druguje od 13. godine.

- Sve je počelo u Sutjesci. Prošao sam njenu omladinsku školu. Onda sam 1972. otišao na kaljenje u Leotar, jer u tom času nisam mogao da igram za prvi tim Nikšićana, znajući ko je sve konkurisao na mojoj poziciji. Godinu dana proveo sam u Trebinju i bio proglašen za najbolje levo krilo u BiH - priseća se Brajan Nenezić.

Praktično, od 1965. godine, pa sve do danas veran je jednom klubu, plavo–belima iz Nikšića.

- Po povratku iz Trebinja vratio sam se u Sutjesku i ostao joj veran 16 godina. Rekorder sam kluba po broju zvaničnih utakmica, odigrao sam 432 zvanična meča, a ukupno 780 mečeva, ako brojimo i prijateljske i turnirske. Za reprezentaciju Druge lige „Istok” nanizao sam 15 susreta, 12 puta bio član amaterske i olimpijske selekcije. Sa njom sam 1978. postao prvak Evrope u Grčkoj. Tada sam stekao status zaslužnog sportiste Jugoslavije internacionalnog ranga. Inače, najviše sam voleo da igram protiv klubova tzv. velike četvorke.

Nenezić ističe da mu je bilo predivno na jednogodišnjoj pozajmici u Leotaru.

- Primili su me kao mladog igrača. Bili su sve poznati igrači Zrilić, Klimović, Bokonjić, Deretić... Odigrao sam sve utakmice i fudbalski sam sazreo u Hercegovini.

Po povratku u „grad pod Trebjesom“ igrao je od 1973. do 1989. Ne krije da mu je najlepša bila 1984, kad su Nikšićani ušli u Prvu ligu Jugoslavije. Podseća da je bila paklena konkurencija na drugoligaškom Istoku, a hvali se generacijom koja je zlatnim slovima upisana u klupsku istoriju.

- Najdraža mi je bila utakmica protiv OFK Beograda, pobedili smo sa 3:1. Bilo je u Nikšiću 12.000 gledalaca. Nakon 10 godina vratili smo klub u prvoligaško društvo. Taj uspeh ostvarili smo Pero Giljen, Saša Medin, Miodrag Bajović, Miomir Bakrač, Milijan Tupajić, Nikola Rakojević, Slavenko Kuzeljević, Mojaš Radonjić, Vojo Vukčević, Željko Vuković, Vladimir Jocić, Slavko Radovanović, ja i moj rođak Marko Nenezić, Zoran Čuljak, Milorad Bajović, Milovan Marušić, Vukosav Zeković, Željko Bajčeta, Jagoš Radović, Dragan Šećković,Zoran Međedović. U stručnom štabu bili su Milovan Đorić, Branko Bulatović, i Mirko Minić.

Brajan je igrao sjajno, ali nije dospeo do A reprezentacije.

- Jugoslavija je bila velika zemlja, sa mnogo vrhunskih igrača. Mogle su da se naprave tri reprezentacije. Međutim, mi smo sa amaterima postali prvaci Evrope u Grčkoj. Bilo je teško doći do A tima.

Postoje utakmice koje će pamtiti do kraja života. Naravno, po lepom.

- Mnogo je utakmica koje pamtim, koje sam odigrao dobro. Recimo, kup meč u Nikšiću protiv Crvene zvezde, ispali smo na penale. Utakmica u Zagrebu protiv Dinama, dao sam gol. Mečevi protiv Hajduka, Želje, Partizana, Veleža... Bilo ih je mnogo.

Bilo je i teških trenutaka. I oni mu se motaju po sećanjima.

- Najtužnija mi je utakmica protiv Crvene zvezde u Nikšiću. Završeno je nerešeno 2:2, ali ispali smo za „zelenim stolom”. U Prištini su igrali Priština i Čelik, poznato je šta se sve dešavalo tamo. Još tugujem zbog te sezone.

Čini se da je Partizan bio zainteresovan za njegove usluge, pa i Crvena zvezda, Hajduk, Dinamo, ali nije stigao u Humsku ili na Marakanu, prelepi „Poljud”, na „Maksimir”.

- Bio sam se dogovorio sa Partizanom, ali imao sam sa Sutjeskom ugovor na još šest meseci. Kad su čelnici kluba saznali da prelazim u Humsku, odmah sam dobio poziv za vojsku. Onda su mi rekli da ostanem u Nikšiću, da će sve biti dobro. Na kraju, ne kajem se. Sve lepo što mi se događalo bilo je u Sutjesci i mom Nikšiću. Bilo je poziva iz Zvezde, Hajduka, Dinama.

Među fudbalerima koji su igrali na njegovoj poziciji bio je među četiri najbolja, ispred je Dragana Stojkovića Piksija u jednoj anketi iz 1987. Vodeći je Marko Mlinarić iz zagrebačkog Dinama, drugo mesto zauzimao je Mitar Lukić iz tuzlanske Slobode, treći Miloš Šestić iz Vojvodine. Mnogo je kvalitetnih igrača ostalo iza Nenezića.

- Godi mi sve to. Na kraju sezone, pet najboljih levih polutki Jugoslavije bili smo Mlinarić, Stojković, Savevski, Lukić i ja.

Mnogo trenera vodili su ga u dugogodišnjoj i plodonosnoj karijeri. I danas o njima svima ima samo lepe reči.

- Sve su to bili vrhunski treneri. Od mog prvog stručnjaka Ilije Kajevića koji me kasnije odveo u Leotar, gde sam formiran kao igrač. Tu su i Bata Bulatović, Mirko Minić, Dragutin Spasojević, Milan Živadinović... Jedan od najboljih trenera koji je vodio Sutjesku je Milovan Đorić. Vratio ju je u Prvu ligu. Vrstan trener, dobar stručnjak. I danas se posećujemo. Od Sutjeske je primio plaketu za doprinos i rezultate ostvarene u Nikšiću.

Nenezić je među rekorderima zajedničke i bivše zemlje po broju utakmica u prvoligaškom društvu, nanizao ih je više od 700. Tu su i Rade Jovičić iz tuzlanske Slobode, Kočo Dimitrovski iz Vardara, Momčilo Vukotić iz Partizana, Slavko Vlahović iz Budućnosti, Veselin Đurasović iz Veleža itd....