ВРЕМЕПЛОВ – Ненезић: Био сам међу пет најбољих везиста у СФРЈ

Брајан Ненезић један је од најбољих фудбалера никшићке Сутјеске. Био је и њен капитен. Предводио је генерацију која је 1984. на стадион крај Бистрице вратила прволигашки фудбал. Данас је у менаџерским водама.

Ненезић je један је од најбољих фудбалера које је Сутјеска имала. Био је играч средине терена, шпартао по њему, уселио се у срца многих да ће заувек трајати.

Рођен је 1. септембра 1953, а са лоптом другује од 13. године.

- Све је почело у Сутјесци. Прошао сам њену омладинску школу. Онда сам 1972. отишао на каљење у Леотар, јер у том часу нисам могао да играм за први тим Никшићана, знајући ко је све конкурисао на мојој позицији. Годину дана провео сам у Требињу и био проглашен за најбоље лево крило у БиХ - присећа се Брајан Ненезић.

Практично, од 1965. године, па све до данас веран је једном клубу, плаво–белима из Никшића.

- По повратку из Требиња вратио сам се у Сутјеску и остао јој веран 16 година. Рекордер сам клуба по броју званичних утакмица, одиграо сам 432 званична меча, а укупно 780 мечева, ако бројимо и пријатељске и турнирске. За репрезентацију Друге лиге „Исток” нанизао сам 15 сусрета, 12 пута био члан аматерске и олимпијске селекције. Са њом сам 1978. постао првак Европе у Грчкој. Тада сам стекао статус заслужног спортисте Југославије интернационалног ранга. Иначе, највише сам волео да играм против клубова тзв. велике четворке.

Ненезић истиче да му је било предивно на једногодишњој позајмици у Леотару.

- Примили су ме као младог играча. Били су све познати играчи Зрилић, Климовић, Бокоњић, Деретић... Одиграо сам све утакмице и фудбалски сам сазрео у Херцеговини.

По повратку у „град под Требјесом“ играо је од 1973. до 1989. Не крије да му је најлепша била 1984, кад су Никшићани ушли у Прву лигу Југославије. Подсећа да је била паклена конкуренција на друголигашком Истоку, а хвали се генерацијом која је златним словима уписана у клупску историју.

- Најдража ми је била утакмица против ОФК Београда, победили смо са 3:1. Било је у Никшићу 12.000 гледалаца. Након 10 година вратили смо клуб у прволигашко друштво. Тај успех остварили смо Перо Гиљен, Саша Медин, Миодраг Бајовић, Миомир Бакрач, Милијан Тупајић, Никола Ракојевић, Славенко Кузељевић, Мојаш Радоњић, Војо Вукчевић, Жељко Вуковић, Владимир Јоцић, Славко Радовановић, ја и мој рођак Марко Ненезић, Зоран Чуљак, Милорад Бајовић, Милован Марушић, Вукосав Зековић, Жељко Бајчета, Јагош Радовић, Драган Шећковић,Зоран Међедовић. У стручном штабу били су Милован Ђорић, Бранко Булатовић, и Мирко Минић.

Брајан је играо сјајно, али није доспео до А репрезентације.

- Југославија је била велика земља, са много врхунских играча. Могле су да се направе три репрезентације. Међутим, ми смо са аматерима постали прваци Европе у Грчкој. Било је тешко доћи до А тима.

Постоје утакмице које ће памтити до краја живота. Наравно, по лепом.

- Много је утакмица које памтим, које сам одиграо добро. Рецимо, куп меч у Никшићу против Црвене звезде, испали смо на пенале. Утакмица у Загребу против Динама, дао сам гол. Мечеви против Хајдука, Жеље, Партизана, Вележа... Било их је много.

Било је и тешких тренутака. И они му се мотају по сећањима.

- Најтужнија ми је утакмица против Црвене звезде у Никшићу. Завршено је нерешено 2:2, али испали смо за „зеленим столом”. У Приштини су играли Приштина и Челик, познато је шта се све дешавало тамо. Још тугујем због те сезоне.

Чини се да је Партизан био заинтересован за његове услуге, па и Црвена звезда, Хајдук, Динамо, али није стигао у Хумску или на Маракану, прелепи „Пољуд”, на „Максимир”.

- Био сам се договорио са Партизаном, али имао сам са Сутјеском уговор на још шест месеци. Кад су челници клуба сазнали да прелазим у Хумску, одмах сам добио позив за војску. Онда су ми рекли да останем у Никшићу, да ће све бити добро. На крају, не кајем се. Све лепо што ми се догађало било је у Сутјесци и мом Никшићу. Било је позива из Звезде, Хајдука, Динама.

Међу фудбалерима који су играли на његовој позицији био је међу четири најбоља, испред је Драгана Стојковића Пиксија у једној анкети из 1987. Водећи је Марко Млинарић из загребачког Динама, друго место заузимао је Митар Лукић из тузланске Слободе, трећи Милош Шестић из Војводине. Много је квалитетних играча остало иза Ненезића.

- Годи ми све то. На крају сезоне, пет најбољих левих полутки Југославије били смо Млинарић, Стојковић, Савевски, Лукић и ја.

Много тренера водили су га у дугогодишњој и плодоносној каријери. И данас о њима свима има само лепе речи.

- Све су то били врхунски тренери. Од мог првог стручњака Илије Кајевића који ме касније одвео у Леотар, где сам формиран као играч. Ту су и Бата Булатовић, Мирко Минић, Драгутин Спасојевић, Милан Живадиновић... Један од најбољих тренера који је водио Сутјеску је Милован Ђорић. Вратио ју је у Прву лигу. Врстан тренер, добар стручњак. И данас се посећујемо. Од Сутјеске је примио плакету за допринос и резултате остварене у Никшићу.

Ненезић је међу рекордерима заједничке и бивше земље по броју утакмица у прволигашком друштву, нанизао их је више од 700. Ту су и Раде Јовичић из тузланске Слободе, Кочо Димитровски из Вардара, Момчило Вукотић из Партизана, Славко Влаховић из Будућности, Веселин Ђурасовић из Вележа итд....