Oživljeni fudbalski igrokaz ispred stadiona Zvezde na svakodnevnoj meti turista

U galeriji bezbrojnih tvoraca i (nad)graditelja Fudbalskog kluba Crvena zvezda, koji su, tokom njenog dičnog osmodecenijskog istrajavanja, nebrojano puta fudbalsku planetu „selili” na crveno-belo Topčidersko brdo, dva lika, ni nalik jedan drugom, ostala su kao rečito svedočanstvo jedinstvenog fenomena: Rajko Mitić i Dragoslav Šekularac, osobeni su „astronomski” beleg i nesvakidašnja potvrda tvrdnje fudbalskih zanesenjaka da je „na nebu punom zvezda, samo jedna, CRVENA”. Jer, ako je živa istina da je Crvena zvezda „srce i duša miliona”, onda Rajko i Šeki čine svaki damar armije Zvezdinih „zavisnika” ali i drugih iskrenih fudbalskih „doživotnih zarobljenika”.

Živopisne skulpture, postavljene ispred zapadne tribine stadiona, koji od decembra 2014. nosi ime Rajka Mitića, udaljene su jedna od druge taman za dužinu fudbalskog terena, s tim što je Šeki bliži severnoj, a nešto „istureniji“ Rajko, južnoj strani stadiona. Uz sugestivnu i zanimljivu besedu kustosa Predraga Trkulje o neprolaznoj slavi Mitića i Šekularca, namernik se za trenutak spontano „ukrcava” u vreme u kome su se dvojica asova, svaki na svoj način, podvlačili pod kožu širokim fudbalskim masama.

Premda su Zvezdinu svlačionicu delili samo tri godine (od 1955. do 1958.), Rajko i Šeki ostavili su neugasli crveno-beli „sjaj u travi” pa nije ni čudno što i danas, u nekom nestvarnom fudbalskom igrokazu, oživljeni bronzani tandem pred turistima sa svih prostora „odigra” koji atraktivni i neočekivani dupli pas ili na volšeban način „sakrije” loptu od rivala. Jeste da je deranu Dragoslavu Šekularcu ime Rajka Mitića značilo nedostižno božanstvo još u vreme dok je u školskoj avliji Druge muške gimnazije svakodnevno okupljao namernike i uprkos isturenom kažiprstu svog fudbalskog oca, Čika Mitketa, izvodio „varijetske” vragolije s loptom, dvojica asova su se barabar uznela do počasne lože sveta fudbala i istovremeno ovekovečila jedinstvenim zvanjem prve i druge Zvezdine zvezde (gde su još Dragan Džajić, Vladimir Petrović Pižon i Dragan Stojković Piksi).

U nostalgičnom „aneksu” sećanja na Zvezdu od pre šest-sedam decenija i danas, međutim, odjekuje baršunasti glas legendarnog radio-reportera, Radivoja-Raće Markovića. Zvezdinu akciju najavljivao bi od golmana Beare, koji bi posle parade za foto-reportere, odmah uposlio beka Durkovića, nekadašnjeg golgetera, kome bi se prvi „otvorio“ vredni Vladica Popović, a onda bi lopta uglavnom bila u vlasništvu Šekularca, koji pre nego što sa Mitićem odigra dupli pas „ekstazira” publiku mađioničarskim driblingom. Završni čin najčešće bi pripadao Kostiću, koji nije brenovao ni prvog golmana sveta, Jašina.

Za Rajka i Šekija, međutim, osim nedodirljive aure klupskih vedeta i prisnog ličnog međusobnog odnosa, na terenu i van njega, gotovo ništa nije bilo zajedničko. Mitić, koga je nacija doživljavala kao „Rajka majku“, osim što je bio velemajstor u kopačkama, isticao se sromnošću i vazda bio poslovično nenametljiv. Kao oličenje prepoznatljivog viteštva, bio je simbol svekolikog fer-pleja tokom čitave igračke karijere duge više od decenije ipo, zbog čega je i kod protivika izazivao dužno poštovanje i naklon.

Posle četvorogodišnjeg iskustva u predratnom BSK-u, Mitić je postao član Crvene zvezde od osnivanja kluba, a crveno-beli dres nosio je od 1945. do 1958. godine, kad se u novembru, pobedom (4:0) u finalnoj utakmici Kupa Jugoslavije protiv Veleža, oprostio od igračkog dresa. Očekivalo se da će na toj utakmici kapitensku traku Mitić staviti na ruku Šekularcu, ali, kako se pričalo, zbog još jednog ogrešenja o klupsku disciplinu, fudbalskog vragolana Šekija, principijelni dr Obradović, ostavio je pred utakmicu u „civilnom odelu“. Svoju priliku na toj utakmici nije, međutim, propustio novajlija iz Subotice, Dušan Maravić, koji će se narednih godina ustaliti među starterima prvog tima Crvene zvezde.

Rođen (19. novembra 1922.) u Dolu kod Bele Palanke, Rajko se, tek što je prohodao, sa porodicom obreo na obodu Beograda, u Košutnjaku, gde je po obližnjim livadama Žarkova i pre nego što se zamomčio, terao loptu sa starijima od sebe. Pionirske dane trošio je u lokalnom klubu Košutnjak, da bi se kao junior registrovao za glasoviti BSK i njegov prvotimac postao 1940. Kako u čitljivoj knjizi „Rajkov put do zvezda“ saopštava Branislav Jocić, fudbalski hroničar i istraživač, Rajko se, još kao đak, u BSK-u našao među tadašnjim asovima Glazerom, Tirnanićem, Mrkušićem, da bi kraj rata dočekao u patrizanskoj uniformi, a igrač tek osnovane Crvene zvezde, postao je nedelju dana po rađanju kluba, 11. marta 1945.

Govor brojki u legendi o Mitiću čini njegovu statistiku neponovljivom, a iza podataka da je od osnivanja Zvezde znao samo za njen i dres reprezentacije, ostaje zabeleženo da je za crveno-bele odigrao 572 utakmice, postigao više od 262 gola, da je titulu prvaka Jugoslavije osvajao četiri puta i isto toliko puta podizao pobednički pehar u nacionalnom kupu... Gotovo epska saga o Mitiću, prepuna radosti i istorijskih uspeha, imala je svoju dičnu epizodu i u reprezentaciji Jugoslavije za koju je odigrao 59 utakmica i postigao 32 gola.

Dragoslav Šekularac, koji je bio neskrivena Mitićeva igračka „slabost” i koji je Šekija video kao svog naslednika u timu, bio je sušta karakterna suprotnost Rajku, ali i fudbaler posve drugačijeg kova. Vickast na terenu, kakav je bio i u životu, Šeki je loptu doživljavao kao bogomdani rekvizit za zabavu, uvek i na svakom mestu. Daleko od toga da nije voleo da postigne gol. I, davao ih je, naročito Partizanu (strelac bio ukupno bar 240 puta), ali bi mu adrenalin često prelazio normalu uvek kad protivniku, makar jednom, proturi loptu kroz noge, pa makar to bili i najbolji drugari iz crno-belog komšijskog tabora, Miladinović i Vasović.

Mnogi su pokušavali da objasne „fenomen Šekularac“ pa je tako inspirativni akademik Matija Bećković, u knjizi Jove Vukovića „Ja, Šeki”, poručio da se „virtuoz na srpskom kaže, Šekularac”. Čini mi se, međutim, da je opsednutost širokih narodnih masa pojavom i žudnjom za doživljajem spektakla pod nazivom „Šeki dribla, pazi se“, u direktnoj vezi sa samim činom njegovog dolaska na svet. Jer Bog je hteo da se Dragoslav Šekularac rodi s loptom, kao sastavnim delom sopstvene anatomije, poput ruku, nogu, očiju, da sa loptom raste, sa njom sraste i uz nju izraste u fudbalskog čarobnjaka, virtuoznog umetnika u kopačkama na travi, na oduševljenje fudbalskih meraklija i noćnu moru njegove „mrtve straže“ na terenu.

Dragoslav Šekularac rođen je u Štipu, najslovenskijoj varošici ne samo u Makedoniji (8.novembra 1937.) i premda su roditelji Bogosav i Donka brižno „povijali“ novorođenče, mali Bucko, kako su mu do kraja života tepali, iz detinjstva je poneo „suvenir” krivih nogu što su zločesti vršnjaci kasnije u Beogradu objašnjavali njegovom ranom navikom „jahanja burića“. Slavni Pele, do danas upamćen kao fudbalski kraj sveta svih vremena, sumnjao je u verodostojnost Šekijeve lične karte, govoreći da čovek koji tako barata s loptom, može biti rođen jedino u fudbalskom podneblju Brazila. Slično su pisali i svetski mediji koji su, poput Sendi tajmsa, posle Svetskog prvenstva u fudbalu 1962. u Čileu, istakli listu najboljih na svetu: 1. Šekularac, 2. Lou, 3. Kvašnjak.

Uprkos tome što je važio za fudbalskog vragolana, obešenjaka, spadala i nestaška, Šekularac je bio miljenik i navijača i fudbalskih strunjaka. U poznim godinama prilikom čestih sedeljki u Sportskom žurnalu, nije se libio da prizna da ga je samo „luda glava“ sprečila da postane i ostane član probranih svetskih fudbalskih lordova. Objektivnom hroničaru na kraju ostaje da objašnjava, ne i pravda, okolnosti koje su sputale Šekularca, naročito posle Svetskog prvenstva u Čileu, kad je imao otvorena vrata italijanskog Juventusa, da se ustali u evropskom fudbalskom sazvežđu, gde je već proglašavan za vedetu. Uzalud je bogati vlasnik FIAT-a Đani Anjeli u Beogradu nudio čak deset puta vredniji od cene koju je pre toga platio za legendarnog Sivorija, državni vrh je stopirao transfer jer „nema cene koja može da nadomesti Šekija kao glavnog aktera razbibrige jugoslovenske radničke klase”.

Tako je Šekularcu 1962. ostala upisana kao sudbonosna, jer posle najvećih počasti koje je dobijao u fudbalskom svetu i propalog transfera u Juventus, kreće njegovo suočavanje sa unutrašnjim demonima. Teret slave i propali basnoslovni transfer u Italiju, kao da su zarili nož u ranjivu psihu Šekularca, zašta lekari duše kažu da ide naruku „nečastivom”. On je svoja „đavolja posla“ okončao u Nišu u utakmici sa Radničkim kada je Šeki, iznerviran neshvatljivim odlukama sudije Tumbasa, reagovao nasilnički zbog čega je kažnjen sa godinu ipo dana neigranja. Otada će fudbalski hor i orkestar postepeno ostajati uskraćeni za najistaknutijeg solistu, a ljubitelji „vesele igre“ na otvorenom biće prepušteni samo sećanju na magični „oksford“ u kome niko sem Šekija ne zna gde je lopta i kuda će biti upućena.

Usledio je odlazak u vojsku, ali i neminovni, postepeni silazak sa glavne fudbalske scene. Godina dana u nemačkom Karlsrueu imala je karakter produženog „vikenda“ posle čega je, u tandemu sa Milošem Milutinovićem, udahnuo novu romantiku u OFK Beogradu, a igračku karijeru završio „opuštenim fudbalom” na američkom kontinentu. Za Crvenu zvezdu Šekularac je odigrao 375 utakmica i osvojio pet titula prvaka Jugoslavije i jednom trijumfovao u kupu, dok se u reprezentativnom dresu pojavio na 41 utakmici.

Turisti koji masovno pohode plato ispred Zvezdinog stadiona, gde ih u prepoznatljivoj pozi čekaju ovekovečeni Rajko Mitić i Dragoslav Šekularac, odlaze sa Topčiderskog brda sa porukom na usnama: Živ je tandem, umro nije, dok je Zvezde, Srbije i poslednjeg, Delije.