Nema prečice do uspeha

Svetsko prvenstvo koje će ostati zapamćeno po velikim oscilacijama u igri Srbije, neočekivanim preokretima, impresivnim pobedama, bolnim porazima, ali pre svega – po jasnim lekcijama koje ne smeju biti ignorisane. Ovo nije bila reprezentacija koja luta. Ovo je bila reprezentacija koja traži - identitet, stabilnost i kontinuitet. U tome leži vrednost ovog prvenstva: ne u rezultatu, već u spoznaji gde smo, šta imamo i šta nam nedostaje.

TEHNIKA JE VAŽNA, ALI SINHRONIZACIJA JE SVE

Jedan od glavnih razloga velikog broja tehničkih grešaka nije bio samo pritisak, već nepoznavanje saigrača. U savremenom rukometu, igrač ne sarađuje sa pozicijom — on sarađuje sa čovekom. To znači da mora da zna: ritam saigrača, njegov pravac kretanja, tajming ulaska u prostor, brzinu promene pravca, intenciju akcije pre nego što ona počne. Ta saradnja back–back, back–krilo i back–pivotman funkcioniše samo kada je automatizovana.

To nije improvizacija - to je ples. A u plesu, svaki korak je važan. Ako partner ne zna sledeći pokret, sudar je neminovan. Samo veliki broj ponavljanja stvara sigurnost, automatizam i poverenje. Tu se krije razlika između nas i reprezentacija koje su godinama zajedno.

Do početka ovog prvenstva, ako su sve igračice bile zdrave, Srbija je u ovom sastavu imala: oko 15 treninga, 6-7 prijateljskih utakmica, 6 zvaničnih mečeva. To je premalo da se izgradi sistem, još manje identitet. Zato su: naši pasovi bili sekundu prekasno, naši ulasci u prostor nedovoljno jasni, naše odluke često izgledale kao greške - a zapravo su bile posledica nedovoljnog zajedničkog vremena, a ne neznanja. Naše kašnjenje je oko pet godina u odnosu na selekcije koje ne „prave tim“, već nadograđuju sistem. One samo ubace novu igračicu u postojeću strukturu - mi još uvek istu strukturu gradimo. Zato je važno razumeti: nismo pali jer ne znamo. Pali smo jer nemamo dovoljno zajedničkih koraka u nogama.

ŠTA SADA?

Ako želimo da sustignemo najbolje, ne treba nam čudo. Treba nam: vreme, ponavljanje, strpljenje, doslednost, i odluka da se put ne menja posle svake prepreke. Jer sistem je maraton, a ne sprint.

ZAVRŠNA REČ

Reprezentacija koja je igrala na ovom prvenstvu nije gotov proizvod. Ona je projekat u izgradnji. A projekat koji ima: srce, karakter, igrače koji rešavaju utakmice, i generaciju koja želi da uči - taj projekat ima budućnost. Ako istraje.

Devojke, hvala vam na svemu. Ovo nije kraj. Ovo je - početak koji vredi nastaviti.