Ivanić: Nisam došao u Zvezdu da mi bude usputna stanica

Kako da postanem fudbaler – literarno / ilustrovano štivo kultnog statusa u finišu 20. veka na potesu od Vardara pa do Triglava, balkanskom buretu baruta ugašenog bratstva / jedinstva i večne dileme: ko zna da li bi se Juga raspala da smo u Italiji 1990. postali prvaci sveta. Tri godine pre nego što se rodio Mirko Ivanić uz, kako to biva, igrokaz nebeskih tela i predskazanje – biće igračina, kapiten Crvene zvezde i doktor za „bubamara rokenrol”, umeća da opčini / napuni stadion i lucidnim „akordom” daruje vanvremenski hit.

Otvorenog srca i slobodne misli pred čitaocima Žurnala, elokventnog dara da, između ostalog, projuri kroz lavirint odrastanja, objasni kako je fintirao nevolje i driblao zamke, do korica savladao ljubiteljima lopte, pomenusmo ga k'o potku, drag udžbenik i izrastao u fudbalera par ekselans.

Uostalom...

Da li je ključ za vrhunskog fudbalera genetska predispozicija – to da ste poreklom, što bi se reklo - od Ključa, iz Donjeg Sokolova?

- Istina, deda je 1976. došao u Bački Jarak, kao i mnogo ljudi iz Bosne, pretežno Ključana, Drvarčana... Izgleda da postoji tajna veza između tih krajeva i - mnogo uspešnih fudbalera – otoplismo, u startu, Ivanića, pritisnuvši dugme koreni / rodna gruda.

Za sportske visine neophodan je gorštačko / ratnički karakter, međutim, za smirenost u završnici – laloško „lako ćemo”?

- Idealna kombinacija, produkt mešavine u krvi. Značilo mi je što sam odrastao u Bačkom Jarku, imao dobru školu fudbala i odlične trenere, usledio je, k'o što znate, prelazak u Vojvodinu, još kvalitetniji treninzi... Drugačiji mentaliteti, opet, nekako sam to spojio i rastao zajedno s tim, dragim mestima. Važan deo moje istorije.

Prođe li vam kroz glavu u trenucima najveće slave da ste sa 16 godina razmišljali sve da batalite i vratite se iz Veternika u Bački Jarak?

- I ovo sad, pre svega, ne doživljavam kao neku slavu, sve mi je postalo prirodno, normalno. Na zemlji sam, ne na nebesima. Moraš, naravno, kad-tad malo da poletiš, ali - i da se spustiš. Hvala Bogu, nisam otišao tako visoko, inače, pad bi bio baš težak, kao što rekoste: razmišljanje o povratku sastavni je deo života, nekad bi da odustaneš – naporno ti je, zahtevno. Tad je važno da imaš zdrave ljude oko sebe, u mom slučaju - porodicu, konsultovala se s trenerom Zoranom Vasiljevićem, sad šefom struke IMT-a. Doneli su, nekako, odluku da nastavim, probam, sa stavom da ću da izrastem i ojačam, stignem vršnjake. Ispostavilo se kao dobro.

Putujete li, nekad, „u glavi” tih 40 kilometara od rodnog mesta do sportskog centra Vojvodine i, šta mislite, koliko vas je upravo to da „nema sve na gotovo” izgradilo, očeličilo?

- Svi koji su to prošli i nisu imali „zdravo za gotovo” i „sve na gotovo” na kraju su zahvalni. U suštini, nisi ni imao izbor, roditelji finansijskih sredstava da te svakodnevno voze na trening, kupe / iznajme stan u gradu. Podrazumevalo se, bilo sasvim normalno da putuješ. Naravno, posle u životu više ceniš to što stekneš, znaš i kroz šta bi deca trebalo da prođu... Iako, neće da imaju isti put, mlađi se susreću s novim izazovima. Značajno iskustvo: saznanje da možeš sam da se izboriš s nečim.

U mlađim kategorijama na ceni su akceleranti: pomislite li nekad – da li bi svega ovog uopšte bilo da vam trener nije bio strpljiv i znao da ćete da nadođete samo kad malo ojačate, s tadašnjih 67?

- Baš smo skoro pričali o akcelerantima ili, kako se to grubo naziva,  retardantima. Značajno mi je bilo da imam takvog trenera uz sebe, Zorana Vasiljevića, generalno – svi učitelji u Vojvodini bili su na visokom nivou. Volim da se vratim u detinjstvo i taj period, analiziram i podsetim, zahvalan Bogu na svom putu i tome gde sam sad.

Propustili ste samo jedan trening u životu: taj sa 16, kad ste razmišljali da batalite. Koji je razmer uspeha: talenat / rad, procentualno?

- I posle tog pomenutog treninga - nijedan! Talenat i rad? Teško je to proceniti, potrebno je i jedno i drugo, ne volim da se bavim tom matematikom. Neophodno je da budeš talentovan, vredan, radan, pošten i, naravno, imaš sreće u životu. Da te Bog pogleda...

Sreće... s ljudima ili u situacijama?

- U svakom periodu odrastanja i stasavanja imao sam odlične ljude uz sebe, pre svega porodicu, sad suprugu, dete, prijatelje, trenere. Ne mogu da izdvojim jednu osobu ili trenutak, da je bio srećan i sve preokrenuo. Život je, ipak, komplikovanija priča.

Imate li informaciju: šta je s Kalenićem s kojim ste u to, dečačko doba delili minutažu?

- Nemam... Nije nastavio da trenira, to znam. Nismo se videli, ni čuli godinama.

Jeste li oprostili Marku Nikoliću što vas je posle debija za Vojvodinu protiv Honveda vratio u Proleter na novu pozajmicu, iako ste, evidentno, prerasli prvoligašku sredinu?

- Jesam mu oprostio zato što je to na kraju bila dobra odluka za mene - ne bih imao minute u Vojvodini. I sad pričam: izuzetno je važan kontinuitet igranja, posebno kad si mlađi – kad treba da igraš, telo da ti se formira – budeš u takmičarskom ritmu. Nova pozajmica značila mi je da steknem potrebne minute i vratim se opet kao takmičar u Vojvodinu. U suštini, oprostio sam mu.

A, Slavoljubu Muslinu što vas uprkos sjajnim partijama za BATE Borisov nije zvao u reprezentaciju Srbije?

- Jesam, nema tu šta ja njemu da opraštam, čovek je radio svoj posao savršeno. Plasirao se i na SP, nije imao nikakvu obavezu da me zove, igrao sam dobro u Belorusiji, opet, Srbija je imala fantastičan tim. Možda sam i ja malo požurio sa odlukom da prihvatim i igram za Crnu Goru. Ne kajem se, to je taj neki moj put, ne mogu da kažem da me je Muslin oštetio jer je radio svoj posao profesionalno.

Formulišimo to na drugi način: može li Muslin da oprosti sebi što vas nije kooptirao pod barjak i time uskratio Orlove za decenijskog reprezentativca, baš onog kakav je nedostajao, na primer, nedavno protiv Albanije?

- Dobro, možda jeste takav nedostajao, ali ne bih sad to da stavljam na Muslina. Pokazao je rezultatima da je i te kako za to mesto. Opet, vratio bih se da sam možda i ja malo požurio u tom trenutku.

Može i ovako: „požurio” je Ljubiša Tumbaković pokazavši, po milioniti put, da ima oko?

- Tumba... da. Vrhunski čovek i selektor.

Mnogi Tumbakovićevi igrači postali su reprezentativci, kasnije treneri?

- Zahvalan sam Ljubiši i Bati Mirkoviću: stručni, sjajni ljudi, generalno, ta reprezentacija Crne Gore ostala mi je u izuzetno lepom sećanju. Fenomenalna atmosfera, svima pričam - primer kako treba da izgleda kolektiv.

Znači, dobro je što je Mirković sad selektor mlade reprezentacije Srbije?

- Jeste, sigurno. Čestitao sam mu kad je postao, želim mu puno sreće, uspeha. Imamo tu mnogo i Zvezdinih mladih igrača, navijamo za njih.

Zapitate li se da li bi vam brojke u Crvenoj zvezdi bile kudikamo manje da ste pravo iz Vojvodine došli na Marakanu i preskočili fakultet zvani „inostranstvo”?

- U tom periodu samo sam razmišljao da odem u inostranstvo, nisam uzimao u obzir Zvezdu i Partizan, iako sam imao obe ponude. Dao sam i navijačima reč da ću iz Vojvodine direktno „preko”. Ne znam kakav bih tad, da sam došao, bio u Ljutice Bogdana, ali očigledno da je ovo najbolji put.

Šta ste naučili u Belorusiji što vam i danas znači u Crvenoj zvezdi?

- Svi Srbi s privilegijom igranja u Belorusiji imali su lepa iskustva. Milunović i ja, naročito. Živeli smo u Minsku, sat i 10 minuta vožnje, kroz šumu, do Borisova. Dogovaram se s Nemanjom da porodično posetimo mesto uspeha, Milunovićima tamo su se rodila i deca. Biće emotivno: BATE Borisov i Minsk – u srcu, zahvalni smo obojica.

Kad ste igrali najbolji fudbal u životu?

- Najbolji fudbal igrao sam 2020. i 2021.

Kako znate da ste u formi?

- Osećam se dobro fizički i mentalno, imam osećaj da mogu da donesem mnogo toga timu.

Šta tad radite na terenu?

- Dajem golove i asistiram!

A, više volite?

- Volim i jedno i drugo.

Otkrijte, koliko dugo ste učili pojedine driblinge i kad ste bili najponosniji što ste nešto „skinuli”?

- Možda bi bilo bolje da sam to radio, nisam, zapravo, skidao mnogo driblinge. Nemam ni neki specijalni, više je to kroz vođenje lopte. Kad bih mogao da se vratim u detinjstvo više bih radio na driblinzima, ovako, najponosniji sam na konstantno ponavljanje u završnom pasu, dugoj lopti, šutiranju...

Ima li prostora za novi dribling?

- Voleo bih, ali sad je to malo teže.

Igrali ste sa sijaset vrhunskih igrača: skidate li pred nekim kapu spremni da izgovorite – veći si majstor?

- Prvo bih izdvojio Aleksandra Hleba... Tu su i Jovetić, Arnautović, Marin, Katai, svakako.

Kako je igrati s Markom Arnautovićem i šta ste, za ove pola godine, videli kod njega s željom da implementirate u opus?

- Kod Marka sam video svetsku klasu, iako nam se pridružio u poznijim godinama. Vrhunski igrač, izuzetno snažan, zna da odigra pas, sviđa mi se što nije alav, hoće da asistira. Dopada mi se i želja s kojom pristupa evropskim utakmicama nameran da pobedi.

Crvena zvezda svakog leta dovede „brdo” stranaca, međutim, ponovo se najviše pitaju Mirko Ivanić i Aleksandar Katai?

- Bilo je mnogo stranaca i koji su ostavili trag... Sale i ja smo došli u Zvezdu s željom da nam ne bude usputna stanica, sa 25, 26, dakle, u zrelim godinama, ali spremni da damo celog sebe i ostanemo što duže. Ljudi nas, između ostalog, zato cene i vole.

Gomila trofeja, evo da izbrojimo... 12! Šta pored sedam titula i pet kupova još niste uradili s Crvenom zvezdom?

- Želeo bih što dalje u Ligi Evrope! Nismo prošli nokaut fazu, jednom smo igrali šesnaestinu, jednom osminu finala... Vreme je da nekog izbacimo i prođemo, darujemo navijačima bar još dve utakmice zadovoljstva.

Predstoje Malme i Selta: koliko je bodova dovoljno za eliminacionu fazu?

- Ne bavim se projekcijama, idemo, naravno, na svih šest. Daj Bože da tako bude.

Savet klincu na terenčetu u Bačkom Jarku, ili nekom takvom širom Srbije, s maštom da postane Mirko Ivanić, ej, kapiten Crvene zvezde?

- Ne treba da mašta da bude ja, već svoj, svakako. Neka trenira, uživa u detinjstvu, ne razmišlja previše napred. Bude posvećen...