Svađao i mirio Hajduk i Zvezdaru

Miloš Đolović prošao je sito i rešeto u Beogradu. Fudbal mu je mnogo dao, kao i on njemu, to bi moglo da se meri danima na najmodernijim vagama. Nikad nije obuvao kopačke van glavnog grada, igrao je u svim rangovima, od elitnog do šeste lige, a sedeo je i na klupama brojnih klubova.

- Isto radim sad u zonašu BSK-u 1926 iz Baćevca, kao što je to bilo i po planu i programu dok sam sedeo na klupi čačanskog Borca, u društvu sa Zvezdom, Partizanom, Novosađanima... Isto se i ponašam, na terenu, na ulici, u kafiću, tražio sam i uvek ću da tražim samo disciplinu. Ozbiljno prilazim poslu, drugačije ne znam, tako sam igrao fudbal, takva je i sad priča – kaže Miloš Đolović.

Igrao je za amatersku reprezentaciju Beograda, bio i njen selektor, osedeo je u fudbalu. Rođen je 10. decembra 1961, sa 12 godina počeo je da igra u Partizanu, kod čuvenog Minde Jovanovića. Kao dečak, stigao je da nosi dres i crveno-belih, doduše Crvene zvezde iz Malog Mokrog Luga, u omladincima. Pre toga branio je boje Pobede.

- Puno mi je srce što sam prve dane u fudbalu proveo u društvu dve legende, sada pokojnika, Čave Dimitrijevića i Momčila Moce Vukotića. Kad smo ih videli, odmah smo se svi naježili, šta drugo reći. U mokroluškoj Crvenoj zvezdi trener mi je bio golman Ljujić, debitovao sam za prvi tim sa 16 godina, pa sam otišao u vojsku, u sportskoj četi u Skoplju igrao sam sa Milošem Šestićem, Neđom Milosavljevićem... Bio sam saigrač u svom Malom Mokrom Lugu, gde mi je porodična kuća, Mrviću, Zoranu Miloševiću, Rovčaninu, Rajkoviću, Karanoviću, Matijaševiću... Vratio sam se u Beograd i učestvovao početkom jula na tada jakom turniru Crvene zvezde, učestvovala je Zvezdara, sa trenerom, legendarnim Sretenom Srejom Đukićem.

Đolović je svojevremeno u dečačkim danima igrao na poziciji centarfora, a kasnije je prekomandovan pred svoj gol, na mesto centarhalfa.

- Bio sam prvi strelac na tom turniru, trebalo je da pređem u Hajduk sa Liona, a otišao sam u Zvezdaru.

Dočekala ga je ekipa za poštovanje, sa Srejom Đukićem na čelu: Dane Medić, Moldovan, Dule Petrić i Dule Stojić, Knežević, Ostojić, Inge Vasić, Đokica Milenković, Korak, Nebojša Uške Vučićević, Đinović, Manić, Darko Šušnjar, golman Sloba Vlajković, Aca Radović, Dejan Smiljanić...

- Sećam se da je pre mog dolaska u OFK Beograd otišao Đorđe Serpak, a Ranko Stojić u Partizan. Sreja Đukić mi je mnogo pomogao u karijeri, četiri godine proveo sam u Zvezdari, poslao me je iz napada na mesto komandanta odbrane. Povredio se Smiljanić, igrao sam pored Stojića, Moldovana, Šušnjara, Manića...

Završio je karijeru dugu 18 godina na mestu centarhalfa, igrajući od 1981. do 1999.

- Kopačke sam okačio o klin na utakmici u Subotici, Spartak nas je pobedio, branio sam boje Hajduka sa Liona, a Subotičani su imali sjajan tim, predvođen legendarnim centarforom Antalom Puhalakom. Špica sam igrao 12 godina, kao mladić, amaterski igrač, bio sam napadač sa sjajnim odrazom, imao sam dobar tajming, treneri su cenili moju brzinu, ležalo mi je to mesto. Sreja me vratio nazad, unapredio me, jer je verovao u mene, mnogo puta rekao mi je da sam ga podsećao na njega dok je igrao za Trepču. Đukić je moj fudbalski otac.

Na red je došao odlazak u Radnički (NB), 1986. potpisao je ugovor.

- Trener je bio Milovan Kića Ristivojević, a na terenu sjajni igrači i ljudi: Mijodrag Dabić, Hoša Stefanović, Bora Dukić, Duško Košutić, Aca Radović, Vladan Milojević, doskorašnji Zvezdin trener, Vladimir Šubert, Ivica Šimičić, Živojin Juškić, Siniša Preradović, Denis Prtenjača, Goran Šanta Aleksić, Zdenko Muf, Dejan Gluščević, Vladan Isailović, braća Miljković, Dragan Skenderija, Nenad Stavrić, Mandić... Odličan tim, generacija Radničkog za sva vremena.

Kad je došao Kića je bio smenjen, a stigao je Ljubiša Tumbaković.

- Imao sam sreću da sam posle Đukića upoznao Tumbu, imao je viziju, bio sam iznenađen treninzima. Veliki je to plus, jer sam imao uz sebe dobre ljude, sjajne trenere, igrao sam u odbrani sa Šubertom i Đurićem. Sve najlepše o gospodinu Tumbakoviću, kao i o Zoranu Bati Mirkoviću, Gordanu Petriću, Branku - Blekiju Vojinoviću, a Marko Nikolić me podseća na Tumbu. Zvezdaš sam od rođenja, cenim i Vladana Milojevića, igrali smo zajedno u Radničkom. Napravio je uspehe sa Crvenom zvezdom i to mora da se vrednuje. Poštujem i Slavoljuba Muslina, Dejana Stankovića, Grofa Božovića, Ratka Dostanića, a pogotovo legende Vladimira Pižona Petrovića i Miloša Šestića, mog trenera u Voždovcu.

Gledao je, kaže Đolović, nedavno jednu sliku, zaiskrilo je u očima.

- Volim što sam beogradsko dete, kao i ovi ljudi. Marko Nikolić je igrao za Dorćol, a Ratko Dostanić i ja bili smo treneri u klubu ispod Kalemegdana. Dok sam gledao tu sliku nije mi bilo baš svejedno, vratila me u davna i divna vremena. Sa svima sam ostao prijatelj, a ne postoji klub gde sam zatvorio vrata, nije važno da li kao igrač ili trener. To je čoveku najveća satisfakcija, draža od novca.

Pauzu u trenerskom poslu nije imao, a kao igrač promenio je više od 50 trenera.

- Igrao sam jer sam to zasluživao, bio potreban timu, važio sam za velikog radnika, disciplinovanog, napravio sam sve isključivo radom. Naučili su me da moraš da voliš nešto da bi se time bavio, sve ostalo je neozbiljnost.

Đoloviću upravo teče drugi mandat u zonašu iz Baćevca, vratio se na poziv predsednika Slobodana Stanimirovića. Znali su u prvoj epizodi za sjajne rezultate, dugu seriju pobeda, a BSK 1926 je sad blizu praga Srpske lige Beograd.

- Ne volim kašnjenja na treninge i nedisciplinu, mrzim kad se olako shvataju obaveze. Učen sam da poštujem sebe, a i druge, znam da je rad najosnovnija stvar za dolazak do cilja.

Nikad mu, kako kaže, niko nije gledao kroz prste.

- Svuda sam bio kapiten, u Lugu, Zvezdari, Hajduku, Voždovcu, Beogradu sa Karaburme, Balkanu iz Mirijeva... Svađao sam, dok sam igrao, a kasnije i mirio velike rivale, Hajduk i komšije sa Bulbuldera. Taj derbi bio četvrti u gradu, veći od njega bili su na Marakani i u Humskoj, zatim kad igraju OFK Beograd i Rad, a onda Sinđelić sa Obilićem.

Đolović se ne seća da li je imao pauzu u trenerskom poslu dužu od pola godine.

- Bio sam na klupi čačanskog Borca u Super ligi, posle odlaska Igora Spasića, sa kojim sam prethodno dobro sarađivao, naišla je epizoda u dobanovačkoj Budućnosti. Prijateljima često pričam da sam sa Radničkim, od Druge srpske lige stigao do društva večitih rivala. Imam 13 plasmana u viši rang, sa Voždovcem, Hajdukom, Beogradom, Balkanom... U dresu Hajduka i Radničkog igrao sam u eliti, sećam se često i golova u poslednjim trenucima. Preuzeo sam ekipu sa Liona od pokojnog Bogića Bogićevića, a u derbiju na Lionu protiv Zvezdare nedaleko od mene stajao je nažalost takođe pokojni Nenad Stavrić. Ta utakmica u Drugoj ligi posebno mi je draga, nije bilo pobednika - 1:1.

Na Lionu je pogodio mrežu Zvezdare za 2:1, kao štoper, bio je to meč za viši rang, Branko Đokić sedeo je na klupi Hajduka. Najduže je igrao za Majstore i Bulke, po pet godina, kao centarhalf postigao je 12 golova za pet i po meseci, računajući i dobro izvedene penale, nije lako biti strelac ni sa bele tačke.

- U Hajduku sam proveo najviše vremena, gotovo deceniju. Tri najdraža kluba, u smislu uspeha su Radnički, Zvezdara i Hajduk, a trenerski gledano, Dorćol, Sinđelić i lionski Golubovi. Hajduk je moja sudbina, u njemu sam bio igrač i trener, dva puta vraćao sam se u Zvezdaru kao igrač.

Jedino se u trenerskom poslu vraćao i započinjao drugu epizodu na Lionu i u sadašnjem klubu iz Baćevca.

- Nije me sramota što sad radim u četvrtoj ligi. Znam kako je raditi u amaterskom fudbalu, manje je novca... Svi smo, uostalom, počeli iz nižih liga... – zatvorio je Miloš Đolović album fudbalskih i životnih slika.