„Nije trebalo da žurim sa Marakane”

Nebojša Bandović dete je Sutjeske iz Nikšića, pre debija za prvi tim otišao je u Crvenu zvezdu. Bio je član omladinske reprezentacije Jugoslavije, želeo da igra u Bajernu, ali je završio u malom fudbalu. Danas u SAD-u slovi za prebogatog čoveka, jer je u trgovini nekretninama imao više sreće nego u najpopularnijem sportu.

On je u fudbalu sve znao: da žonglira, dribla, centrira, šutira, pogađa iz svih pozicija. Bio je talentovan kao malo ko, za kratko vreme ostvario mnogo, a onda se sudbina umešala – ali mu to nije naškodilo. Postao je još poznatiji, mada, da je ostao u Jugoslaviji i Crvenoj zvezdi, ko zna – verovatno bi postao njena zvezda, jedna od najsjajnijih.

Rođen je 16. septembra 1965. u Nikšiću. Zanimljivi su mu počeci u fudbalskom sportu.

- Igrao se školski turnir, gde su me ljudi iz Sutjeske primetili i karijeru sam započeo u pionirima Nikšićana. San svih mojih drugara i mene bio je da igramo za Sutjesku. Tako sam i ja počeo na stadionu kraj Bistrice. Trener pionira, nekada as tog tima, radio je sa mnom. Bila je čast nositi dres tima koji je uvek bio na ceni - priča Bandović.

U jednoj televizijskoj emisiji, a to je kasnije više puta ponovio, Dejan Savićević rekao je da je Nebojša bio veći talenat od njega.

- Dejo je uvek bio moj drugar, mada je oduvek postojala ljubomora i rivalitet između Budućnosti i Sutjeske, odnosno Podgorice i Nikšića, između igrača. Dejo i ja to nismo imali – srodili smo se, družili se, igrali u reprezentaciji Crne Gore i on je za mene uvek bio veliki čovek. Takvim rečima služe se samo veliki ljudi, a on to jeste. Dejo je jako poseban tip. Pošten je, iskren, ima mišljenje i bio sam prijatno iznenađen njegovom izjavom. Zahvaljujem se i ovom prilikom. Ako je on to stvarno rekao, budite sigurni da tako i misli.

Bandović je počeo je u Sutjesci, a u reprezentaciji Crne Gore igrao  je zajedno sa Dejanom Savićevićem. Tu je bio i Refik Šabanadžović.

- Savićević, Šabanadžović i ja bili smo zlatna trojka Crne Gore. Refik je igrao štopera, bio je šmeker i mnogo pametan igrač. Kasnije je prebačen na defanzivnog veznog. Dejo je bio centarfor, kasnije je postao polutka ili polušpic, a ja sam bio desno krilo. Igrao se turnir republika i pokrajina – osvojili smo ga, a za Srbiju je igrao Dragan Stojković, za Makedoniju Darko Pančev. Sledeće godine Crna Gora dominirala je na istom takmičenju u Slavonskoj Požegi. Sve smo pobedili, dobili i Hrvatsku sa 3:0. Tu su me primetili ljudi iz Crvene zvezde i odveli u Beograd.

Bio je godinu dana u prvom timu crveno-belih. Priznaje da je bilo veličanstveno stasavati i dokazivati se pored Ljukovčana, Ivkovića, Jankovića, Mrkele, Krivokapića, Nikolića, Elsnera, Đurovskog…

- Da me danas postavite za sagovornika sa najpoznatijim ličnostima u svetu, ne bi bilo problema – kao da popijem čašu vode. Međutim, tada, kad sam došao na trening prvog tima Crvene zvezde sa nepunih 18 godina, našao sam se u velikom šoku. Te igrače viđao sam samo u novinama i na sličicama iz albuma. Međutim, odmah su me prihvatili. Videli su da vredim, da imam samopouzdanje. Čak me je Mitar Mrkela, kao rođeni Beograđanin, odveo kod sebe kući. Svi su me voleli, svi su bili izvanredni. Potpisao sam ugovor o stipendiranju, jer sam bio premlad za profesionalni ugovor. Međutim, nakon dva ili tri meseca dobio sam iz Nikšića poziv da idem u vojsku. U dogovoru sa Draganom Džajićem otišao sam u armiju, kad sam se vratio, odmah sam ušao u prvi tim Crvene zvezde.

Trener mu je bio Gojko Zec, tu su bile i legende Dragoslav Šekularac i Bora Kostić.

- Ostali su mi u najlepšem sećanju. Zec me je toliko voleo, cenio i forsirao da je to bilo prosto neverovatno. Nikšić je bio specifična sredina – tu sam odrastao, ponekad smo igrali karte, brundž, pa rulet kod Milete, gde su polja imala imena Zvezda, Željo, Partizan… Šekularac me u Beogradu pitao kad ćemo igrati karte. Majko moja, on je sve znao o meni. Bora Kostić bio je previše ozbiljan čovek, strog, ali me je cenio. Ipak, Gojko Zec je bio najbolji.

Debitovao je za Zvezdu protiv Partizana 11. novembra 1984. godine, na 75. večitom derbiju. Sve su to bili trenuci za nezaborav, ali nije ostao duže u najvećem klubu u jugoslovenskim prilikama.

- Kad sam sa Dejom Savićevićem pričao, on je smatrao da sam bio suviše mlad i da je za sve kriv menadžer. Da me je zaneo, pa sam pogrešio. Otišao sam iz Zvezde zbog mojih snova. Kada sam došao u Zvezdu, bio sam zanesen Beogradom i Zvezdom. Iz omladinaca Sutjeske došao sam u prvi tim crveno-belih. Potpisao sam 13. jula ugovor. Bili su i Krmpotić, Miletović, Halilović... Bili smo u karantinu pred meč sa Partizanom, a ja u sobi sa Živanom Ljukovčanom. Pre toga, u četvrtak, odigrali smo prijateljski meč sa Hajdukom sa Liona, pobedili ih 3:1, a ja sam dao dva gola. Svi saigrači su mi govorili da igram od početka protiv Partizana. Gojko Zec se odlučio za Mitra Mrkelu, a na poluvremenu sam zamenio Mitu, inače izuzetnog čoveka i dobrog igrača. Neki su me zvali Rumenige i ja sam sebi dao za cilj da igram u Bajernu, to mi je bio san. Voleo sam pune stadione. Uvek sam bio inteligentan. Razmišljao sam da li da ostanem u Zvezdi, valja gurati do 28. godine, pa tada ići u inostranstvo. Do tada se može svašta dogoditi, povrede i slično i onda završite u manjim klubovima. Veliki Dragan Džajić ode u malu Bastiju. Veliki Vladimir Petrović Pižon završio je u Antverpenu, a Miloš Šestić u Olimpijakosu. Tako bude kad ne odeš kada si na vrhuncu moći. Nisam otišao iz Zvezde zbog para, nego sam želeo slavu i moć. Moj menadžer, pokojni Branko Perovanović, rekao mi je da treba odmah da odemo iz Zvezde, jer će nam uzeti pasoše i kasnije nema ništa od inostranstva.

Bandovićev odlazak i boravak u Nemačkoj su za veliku filmsku priču.

- U Zvezdu sam došao 13. jula, a istog datuma otišao u Nemačku. U leto 1985. došao sam u Dizeldorf, gde me je sačekao Perovanović. Bio sam loš na probi u Fortuni. Uhvatila me nervoza, u nameri da primim loptu prešla mi je preko noge. Bio sam u šoku, nisam to bio ja. Onda sam bio u Braunšvajgu i zašto nisam potpisao, ne znam ni danas. Prošao sam i u Kelnu, ali menadžer mi je rekao da ne potpisujemo jer imaju Pjera Libarskog. Bio sam i u Darmštatu, odigrao u duplom špicu, postigao gol i opet nisam potpisao. Onda mi se menadžer teško razboleo. Bio sam u njegovom stanu, bez zimske garderobe, sportske opreme, para. Otišao sam iz Zvezde zbog ponosa, roditelji me zvali da se vratim, ali to nije dolazilo u obzir. Neki drugari su mi davali po sto maraka da preživim. Potom me je menadžer poslao kod njegovog brata u Cirih.

Iz Nemačke je otišao u Švajcarsku. Povod za još jednu zanimljivu priče.

- Trenirao sam sa Grashopersom, živeo kod menadžerovog brata i bio fenomenalan. Igrao sam za drugi tim, davao golove, pobeđivali smo prvi tim i oni su mi ponudili ugovor, ali su imali dva stranca, pa ne bih mogao da igram do leta. To je bilo u decembru. Menadžer mi je  predložio da idem u SAD na mali fudbal do maja, pa da se vratim u Švajcarsku.

Nije ostao u zemlji čokolade i dobrog sira. Čekao ga je daleki put – let za Ameriku. Tamo je brzo postao zvezda, doduše u malom fudbalu.

- Došao sam u Sent Luis. Prošao sam probu, potpisao ugovor i počeo da igram američki mali fudbal.

Tamo su mu gledaoci bacali šešire. Šta je to značilo?

- To je njihov nekakav ritual. I nije u svim mestima, nego samo tamo gde sam igrao. Kad neko postigne tri gola, oni bacaju šešire. Nisam znao šta to znači, ni njihov jezik, pa sam te šešire vraćao. Bilo je baš čudno i smešno – zaključio je Bandović.