Do tri u pabu, od devet ujutru trčanje po snegu (VIDEO)

Osam godina je branio crno-bele boje na terenu, kao kapiten predvodio je generaciju koja je 1989. osvojila Kup Jugoslavije posle 32 godine posta. U trenerskoj karijeri u dva navrata je sedeo na klupi kluba iz Humske – u sezoni 2004/05, kad je Parni valjak prezimio u Evropi i osvojio titulu, odnosno u sezoni 2013/14. Dovoljno je samo reći „Čika Crni“.

Vladimir Vermezović gostovao je u podkastu „Nismo od juče“, gde je evocirao uspomene iz Partizana, ali i govorio o novim crno-belim biserima:

- Danas Zvezda kupi sve, takav je sad raspored snaga, naši klinci sada svi idu u Zvezdu, ne znam koji je razlog. Partizan u takvoj situaciji mora ponovo da napravi kult, kao što je učinio Atletik Bilbao, napravivši da u njemu igraju samo Baski – oni su baš ekstremni. Ako se oslanjamo na našu decu, ali ko sa decom spava, kakav se budi? Kad sam 2004. došao u prvi tim iz Teleoptika, zajedno sa mnom je krenulo desetak-petnaest igrača, s tim da sam imao pored sebe Nenada Bjekovića, koji je svaku moju ideju prihvatao. Od starijih smo imali Batu Mirkovića, Ivicu Kralja, Ivana Tomića, Adija Nađa, kasnije Dragana Ćirića. Dakle, petoricu matorih igrača koji su, kad bi deca počela da divljaju na terenu, znali kako da reaguju. Da nije bilo Bate, Rnić, Đorđević i Emeghara ne bi postali igrači.

U nizu anegdota iz vremena kad je sa klupe predvodio crno-bele, Vermezović je izdvojio jednu sa zimskih priprema:

- Posle Biće Mladinića ili Tome Kaloperovića, ja sam prvi trener koji je odveo ekipu na pripreme u snegu. Tara, trim staza, idealna za zimske pripreme. Pred doček srpske Nove godine rekao sam Marku Vjetroviću da rezerviše ajriš pab na Zlatiboru, kako bi se ekipa provela to veče. Momcima ništa nisam pričao, sve dok posle večere nisam saopštio Saši Iliću, kao kapitenu, da odu u zakupljen lokal i da imaju vremena do jedan sat iza ponoći. Uz napomenu da je ujutru u devet časova trčanje na trim stazi i da će biti merenje pre početka treninga. U jedan iza ponoći mi zvoni telefon, na displeju piše Adi Nađ. Kaže: „Šefko, ovde se malo zaletelo, možemo li da ostanemo do dva?“ Kažem da nije problem, ali da je trening u devet. U dva me zove ponovo Nađ: „Može li do tri?“ Ni to nije bio problem. Eto ih u četiri u hotelu. Ujutru, pre doručka, svi mamurni dok im se vadila krv, ali na trim stazi, za dva sata koliko je trajalo trčanje, reč nisu progovorili, iako su bili izloženi naporu po ledu i snegu. Kad je kondicioni trener Dejan Ilić očitao rezultate, bio je zapanjen: „Vlado, ne možeš da veruješ, ovo je bio najbolji trening za dve godine koliko merimo rezultate, svi su bili u zoni u kojoj je trebalo da se nađu.“ Onda sam se ja našao u problemu – ako im to saopštim, biće: „Šefe, pogledaj kakvi su rezultati, kad se vratimo za Beograd, idemo malo na splavove.“ Onda sam im dozvolio da na letnje pripreme povedu supruge i devojke, ali da oni sami plaćaju sobe za njih.

Partizan je jedan od najtežih poraza u ovom veku doživeo u plej-ofu za Ligu šampiona 2005. godine, kad je eliminisan od Artmedije posle jedanaesteraca.

- Nisam mogao da skupim pet izvođača penala. Niko nije hteo da šutira, javili su se samo Simon Vukčević i Pjer Boja. Kasnije je Boja izjavio da sam ga naterao da šutira, što je laž. Znam da sam pitao Nešu Brnovića da li bi on šutirao, a da je uzvratio: „Ja ne bih, ne šutiram penale.“ Na kraju je baš Brnović bio šesti izvođač i promašio je. Nikad posle toga nisam dozvoljavao igračima da sami odlučuju, jer sam želeo da skinem odgovornost sa njih. Protiv Artmedije sam im navalio breme odgovornosti, ali nisam imao nekog da mi to kaže. Teško mi je pala eliminacija, predstavljalo je snažan udarac.

Usledilo je i ispadanje od Makabija iz Petah Tikve.

- To mi je najteže palo, jer nisam imao nikakvo rešenje, nisam znao šta se dešava, neki igrači me nisu poslušali šta da rade. Kod nas su uvek teorije zavere – te kladionice, te ovo, te ono. Svi su bili generali posle bitke, a jedini sam ja preuzeo odgovornost – rekao je Vermezović.