Kolaković: Nema prečice do uspeha

Povratak koji se čekao pune dve decenije konačno je dobio svoju potvrdu – Sandra Kolaković ponovo je na klupi ženske reprezentacije Srbije. Posle dvadeset godina, krug je zatvoren, ali ovoga puta sa mnogo više iskustva, znanja, pravde i stabilnosti.

Kada je prvi put preuzela nacionalni tim, okolnosti joj nisu išle na ruku. Čak devet igračica otkazalo je dolazak – neke zbog povreda, neke su rekle da dolaze i nikada se nisu pojavile, a neke su prosto zaigrale za drugu zemlju – ostavljajući selektorku bez ključnih aduta u trenucima kada je bilo najpotrebnije. Taj mandat ostao je upamćen više po problemima nego po prilici da pokaže šta zaista ume. Iako je važila i tada, a važi i danas, za jednog od najstručnijih i najposvećenijih trenera koje srpski rukomet ima, prava šansa kao da joj nikada nije data.

Dve decenije kasnije, vreme je da se ta nepravda ispravi. Sandra Kolaković se vraća sa reputacijom vrsnog stručnjaka i sa jasnom željom da reprezentaciji donese stabilnost, sistem i rezultat. Ovoga puta, na klupu ne seda samo kao selektor – već kao simbol istrajnosti i dokaz da u sportu, kao i u životu, druga prilika ponekad stiže onda kada si najspremniji da je iskoristiš.

– Moguće da je tako, jednostavno se osećam kao da nikada nisam ni odlazila. Fizički da, ali svojim duhom kao da sam bila prisutna. Možda je i moja želja da dobijem drugu priliku preovladala sve nedaće i nelogičnosti, kao loše stvari kojih je bilo mnogo. Velika želja mi je vratila veru za Božijom pravdom – otvoreno, iskreno i bez uvijanja, kako samo ona to ume, Sandra Kolaković počela je priču.

Vrsni stručnjak je potom dodala:

– Kad bi mi neko ponudio jednu želju, moj odgovor bi bio da dobijem drugu priliku i predvodim Srbiju. Reč reprezentacija je od kad znam za sebe u mojoj kući magična. Iskreno, na pomen državnog tima drhti mi glas, suze su u očima i to ne može da se poredi ni sa jednom emocijom. Reprezentacija je posebna privilegija, odgovornost i obaveza.

Kako je došlo do povratka?

– Pozvala me Andrea Lekić i kad mi je postavila pitanje ostala u neverici i osetila sam uzbuđenje. Znam da se nije šalila, zahvalila sam se na pozivu i zatražila samo malo vremena da obavestim porodicu. Iskreno, oblila me neka toplina i nisam verovala da je došlo vreme da se vratim. Potom sam došla u Beograd, razgovarala sa generalnim sekretarom Saveza, Ivanom Milivojevićem sa kojim sam odmah našla zajednički jezik. Moram da istaknem da su me i on, kao i svi u Savezu dočekali raširenih ruku i sa puno ljubavi. Već tada mi je bilo jasno da su tu sada ljudi puni divne energije i poštovanja.

Šta je vaš prvi korak, odakle treba krenuti?

– Od obrane, odmah treba podeliti uloge kako bi se tačno znalo šta je čija obaveza. Apsolutno mora da se poštuje disciplina, da bude komunikacija dobra i jedno što me zanima je tim, pojedinci me ne interesuju, samom kao ekipa možemo da pravimo čuda. Ja sam detaljista, mora da se zna ko izvodi aut, ko rukovodi odbranom, napadom, ko vuče kontranapad… Odbrana je suština igre, gol ćemo nekako dati, to je inspiracija sama po sebi, ali vraćanje u odbranu moramo da dovedemo do perfekcije, sa težnjom da ni jedan gol ne dobijemo iz kontranapada.

Koje su vaše ambicije, šta postavljate kao prvi cilj?

– Teško je i nezahvalno u ovom trenutku govoriti o tome, jer sa svega tri treninga idemo na megdan jednoj Švedskoj. Ne mogu da razmišljam dalje od tih utakmica, fokus je sada samo na mečevima sa jednom od najboljih ekipa na svetu. Kad se završe te utakmice, razgovaraćemo i na tu temu.

Prvo veliko takmičenje na klupi Srbije biće Evropsko prvenstvo u decembru?

– Tamo nema slabijih rivala kao na Svetskom šampionatu, ne postoji tim sa kojim možemo da igramo „s pola gasa”. Biće to veoma izazovno, ali do decembra imamo vremena i mogućnosti za pripremu. Savez je već krenuo da radi na ključnim stvarima, omogućiće nam po sedam dana priprema za igračice iz domaće lige. Imamo sad okupljanje, potom i krajem maja, pa septembra, a to je veoma bitno i drago mi je što svi imaju svest da kad se bude pravio kalendar takmičenja, da se omogući što veći broj okupljanja reprezentacije.

Vaš zadatak će biti i nadgledanje mlađih kategorija?

– I to ću raditi sa dosta ljubavi i pažnje. Imamo dva trenera u mlađim kategorijama, Vesnu Bojković i Zorana Barbulovića i predstoji nam sastanak i da definišemo mnoge važne stvari, jer je cilj da sve selekcije rade po istom sistemu. Težimo da se vratimo našoj školi rukometa koja je bila prepoznatljiva i od koje su svi učili.

Poznati ste i kao vrsni pedagog, koliko je to bitno za jednog selektora?

– Pedagogija je moja omiljena nauka i kroz obrazovanje sam taj segment proučavala sa posebnom pažnjom. I ne samo to, već i sve nauke koje se bave komunikacijom. Volim ljude i posebno rad sa devojčicama, devojkama, ženama. Takođe, veoma volim prenošenje znanja, znam koliko je to složen proces i koliko za to treba veštine, strpljenja i razumevanja. Svakoj igračici ću prići na način kakav dolikuje, a imaćemo i psihologa, ženu koja je izvanredna i koja će imati bitnu ulogu u timu.

Da li ste strogi?

– Postoje stvari o kojima se ne pregovara, a to su ponašanje na terenu i van njega, kao i odnos prema dresu reprezentacije. Tražiću od devojaka da budu sportistkinje i dame koje predstavljaju svoju zemlju, onda prezime, pa tek onda sebe i svoj klub. Greške nisu sporne, one su sastavni deo igre, ali glupost je kad nakon greške napravimo isključenje, penal, povredu pravila igre i još više naškodimo timu.

Poznati ste kao čuvar pravih vrednosti i tradicije, kako ćete vratiti kult reprezentacije?

– Moje ponašanje, kao i kompletnog stručnog štaba, ali i ljudi u Savezu mora da bude model, da se devojke ugledaju na nas. Mi smo neko koga one mora da prate, neko na koga će da se ugledaju. Razgovaraću sa svakom devojkom i reći ću im, da sve što ja radim na terenu mogu i one. To znači i ako me vide da psujem, slobodno mogu i one, ali mene u toj situaciji neće videti. Smatram da kult možemo da vratimo individualnim primerom, ako nas je puno takvih, onda će nas i drugi pratiti. Kultura i odanost moraju da budu stil našeg života i državnog tima.

Sandra Kolaković je 2006. godine predvodila reprezentaciju na Evropskom prvenstvu, gde je umesto sa timom kadrim za medalju, otišla sa nikad mlađim sastavom. Šta vam prvo padne napamet kad pomislite na 2006. godinu?

– To je stvarno jedna neverovatna priča. Volim pozorište, ali ne u svojoj kući, a meni se desio horor! Bile su tu razne okolnosti na koje ne možete da utiče, kao što su povrede, ali izbor najboljih igračica da odaberu da igraju za drugu reprezentaciju, doveo je čitavu ekipu u tešku situaciju. Nismo više ličili na sebe, nismo bili taj tim koji je trebalo da ode na Prvenstvo.

I na prvenstvo ste otišli sa nikad mlađom reprezentacijom?

– Ostaje žal što se sve to desilo, ali povela sam ekipu koja je želela najbolje svojoj zemlji, ali prosto ne može čovek da da više od onoga što poseduje. Žao mi je i što nisam imala razumevanje od ljudi koji su me postavili, nisu realno sagledali situaciju, niti su ocenili da li je nešto bilo uspešno ili neuspešno.

Otišli ste tada u tišini, sa jednom garniturom dresova, prepuštene same sebi?

– Nije to zanimalo nikog u tom trenutku. Nismo imali pivotmena, a to su stvari na koje ne mogu da utičem, kao i na činjenicu da neko više voli tuđu zemlju nego svoju. Borila sam se, ali nisam mogla da utičem. Devojke koje su bile na Prvenstvu su se borile, dale sve od sebe, ali to u tom trenutku nije bilo dovoljno da pobedimo.

Dvadeset godina kasnije, na istom ste mestu?

– Da, ali ovog puta je drugačije, okružena sam sjajnim ljudima, imam podršku i poverenje i to mi daje nadu da ću ispraviti sve nepravde, da imam šansu da ne ostavim stvari nedorečene. Nema prečice do uspeha, to je moj životni moto – rekla je Sandra Kolaković.