Колаковић: Нема пречице до успеха

Повратак који се чекао пуне две деценије коначно је добио своју потврду – Сандра Колаковић поново је на клупи женске репрезентације Србије. После двадесет година, круг је затворен, али овога пута са много више искуства, знања, правде и стабилности.

Када је први пут преузела национални тим, околности јој нису ишле на руку. Чак девет играчица отказало је долазак – неке због повреда, неке су рекле да долазе и никада се нису појавиле, а неке су просто заиграле за другу земљу – остављајући селекторку без кључних адута у тренуцима када је било најпотребније. Тај мандат остао је упамћен више по проблемима него по прилици да покаже шта заиста уме. Иако је важила и тада, а важи и данас, за једног од најстручнијих и најпосвећенијих тренера које српски рукомет има, права шанса као да јој никада није дата.

Две деценије касније, време је да се та неправда исправи. Сандра Колаковић се враћа са репутацијом врсног стручњака и са јасном жељом да репрезентацији донесе стабилност, систем и резултат. Овога пута, на клупу не седа само као селектор – већ као симбол истрајности и доказ да у спорту, као и у животу, друга прилика понекад стиже онда када си најспремнији да је искористиш.

– Могуће да је тако, једноставно се осећам као да никада нисам ни одлазила. Физички да, али својим духом као да сам била присутна. Можда је и моја жеља да добијем другу прилику преовладала све недаће и нелогичности, као лоше ствари којих је било много. Велика жеља ми је вратила веру за Божијом правдом – отворено, искрено и без увијања, како само она то уме, Сандра Колаковић почела је причу.

Врсни стручњак је потом додала:

– Кад би ми неко понудио једну жељу, мој одговор би био да добијем другу прилику и предводим Србију. Реч репрезентација је од кад знам за себе у мојој кући магична. Искрено, на помен државног тима дрхти ми глас, сузе су у очима и то не може да се пореди ни са једном емоцијом. Репрезентација је посебна привилегија, одговорност и обавеза.

Како је дошло до повратка?

– Позвала ме Андреа Лекић и кад ми је поставила питање остала у неверици и осетила сам узбуђење. Знам да се није шалила, захвалила сам се на позиву и затражила само мало времена да обавестим породицу. Искрено, облила ме нека топлина и нисам веровала да је дошло време да се вратим. Потом сам дошла у Београд, разговарала са генералним секретаром Савеза, Иваном Миливојевићем са којим сам одмах нашла заједнички језик. Морам да истакнем да су ме и он, као и сви у Савезу дочекали раширених руку и са пуно љубави. Већ тада ми је било јасно да су ту сада људи пуни дивне енергије и поштовања.

Шта је ваш први корак, одакле треба кренути?

– Од обране, одмах треба поделити улоге како би се тачно знало шта је чија обавеза. Апсолутно мора да се поштује дисциплина, да буде комуникација добра и једно што ме занима је тим, појединци ме не интересују, самом као екипа можемо да правимо чуда. Ја сам детаљиста, мора да се зна ко изводи аут, ко руководи одбраном, нападом, ко вуче контранапад… Одбрана је суштина игре, гол ћемо некако дати, то је инспирација сама по себи, али враћање у одбрану морамо да доведемо до перфекције, са тежњом да ни један гол не добијемо из контранапада.

Које су ваше амбиције, шта постављате као први циљ?

– Тешко је и незахвално у овом тренутку говорити о томе, јер са свега три тренинга идемо на мегдан једној Шведској. Не могу да размишљам даље од тих утакмица, фокус је сада само на мечевима са једном од најбољих екипа на свету. Кад се заврше те утакмице, разговараћемо и на ту тему.

Прво велико такмичење на клупи Србије биће Европско првенство у децембру?

– Тамо нема слабијих ривала као на Светском шампионату, не постоји тим са којим можемо да играмо „с пола гаса”. Биће то веома изазовно, али до децембра имамо времена и могућности за припрему. Савез је већ кренуо да ради на кључним стварима, омогућиће нам по седам дана припрема за играчице из домаће лиге. Имамо сад окупљање, потом и крајем маја, па септембра, а то је веома битно и драго ми је што сви имају свест да кад се буде правио календар такмичења, да се омогући што већи број окупљања репрезентације.

Ваш задатак ће бити и надгледање млађих категорија?

– И то ћу радити са доста љубави и пажње. Имамо два тренера у млађим категоријама, Весну Бојковић и Зорана Барбуловића и предстоји нам састанак и да дефинишемо многе важне ствари, јер је циљ да све селекције раде по истом систему. Тежимо да се вратимо нашој школи рукомета која је била препознатљива и од које су сви учили.

Познати сте и као врсни педагог, колико је то битно за једног селектора?

– Педагогија је моја омиљена наука и кроз образовање сам тај сегмент проучавала са посебном пажњом. И не само то, већ и све науке које се баве комуникацијом. Волим људе и посебно рад са девојчицама, девојкама, женама. Такође, веома волим преношење знања, знам колико је то сложен процес и колико за то треба вештине, стрпљења и разумевања. Свакој играчици ћу прићи на начин какав доликује, а имаћемо и психолога, жену која је изванредна и која ће имати битну улогу у тиму.

Да ли сте строги?

– Постоје ствари о којима се не преговара, а то су понашање на терену и ван њега, као и однос према дресу репрезентације. Тражићу од девојака да буду спортисткиње и даме које представљају своју земљу, онда презиме, па тек онда себе и свој клуб. Грешке нису спорне, оне су саставни део игре, али глупост је кад након грешке направимо искључење, пенал, повреду правила игре и још више нашкодимо тиму.

Познати сте као чувар правих вредности и традиције, како ћете вратити култ репрезентације?

– Моје понашање, као и комплетног стручног штаба, али и људи у Савезу мора да буде модел, да се девојке угледају на нас. Ми смо неко кога оне мора да прате, неко на кога ће да се угледају. Разговараћу са сваком девојком и рећи ћу им, да све што ја радим на терену могу и оне. То значи и ако ме виде да псујем, слободно могу и оне, али мене у тој ситуацији неће видети. Сматрам да култ можемо да вратимо индивидуалним примером, ако нас је пуно таквих, онда ће нас и други пратити. Култура и оданост морају да буду стил нашег живота и државног тима.

Сандра Колаковић је 2006. године предводила репрезентацију на Европском првенству, где је уместо са тимом кадрим за медаљу, отишла са никад млађим саставом. Шта вам прво падне напамет кад помислите на 2006. годину?

– То је стварно једна невероватна прича. Волим позориште, али не у својој кући, а мени се десио хорор! Биле су ту разне околности на које не можете да утиче, као што су повреде, али избор најбољих играчица да одаберу да играју за другу репрезентацију, довео је читаву екипу у тешку ситуацију. Нисмо више личили на себе, нисмо били тај тим који је требало да оде на Првенство.

И на првенство сте отишли са никад млађом репрезентацијом?

– Остаје жал што се све то десило, али повела сам екипу која је желела најбоље својој земљи, али просто не може човек да да више од онога што поседује. Жао ми је и што нисам имала разумевање од људи који су ме поставили, нису реално сагледали ситуацију, нити су оценили да ли је нешто било успешно или неуспешно.

Отишли сте тада у тишини, са једном гарнитуром дресова, препуштене саме себи?

– Није то занимало никог у том тренутку. Нисмо имали пивотмена, а то су ствари на које не могу да утичем, као и на чињеницу да неко више воли туђу земљу него своју. Борила сам се, али нисам могла да утичем. Девојке које су биле на Првенству су се бориле, дале све од себе, али то у том тренутку није било довољно да победимо.

Двадесет година касније, на истом сте месту?

– Да, али овог пута је другачије, окружена сам сјајним људима, имам подршку и поверење и то ми даје наду да ћу исправити све неправде, да имам шансу да не оставим ствари недоречене. Нема пречице до успеха, то је мој животни мото – рекла је Сандра Колаковић.