Deni, s futsalom u veni

Živopisni Zemun, s naočitim Gardošem i nalaktljen na Dunav, početkom „osamdesetih”. OŠ „Oton Župančič” (potom „Desanka Maksimović”, pa Geografski fakultet) – od jutra do mraka s dečijom grajom, u dvorištu, između dva zvona – i fudbalskom „pesmom”. Glavni „Župančiči” - u istoj klupi: Albert i Danijel, za vršnjake iz milošte - Adi i Deni. Pokaza vreme – reprezentativci: Nađ – u velikom, Smiljanić – u malom fudbalu!

- Počeo sam 1984. u Teleoptiku, prvi trener Dragan Šipka, pa Sava Soldatović. Igramo 1986. prijateljsku protiv Zemuna, vidi me Slobodan Santrač, ja – u Gornju varoš, Nađ nije hteo, Partizan mu je bio sve. U zeleno-plavom dresu bio sam do 1992, prošao sve kategorije, zakoračio u prvi tim. Generacija: Saša Kljajić, Dušan Jokić, Marko Simonović, Miloš Dangubić... – odmotava drago klupko Danijel Smiljanić.

Put je, ipak, bio krivudav...

- Za Zoranom Babovićem, trenerom iz omladinske škole, 1992. pređosmo u Institut. Zoran Stojinović, Radovan Radaković, Radovan Panić, Aleksandar Krstić, Aljilji... U Zemun polju – godinu i po, paralelno – turniri u malom fudbalu. U Lazarevcu video me je Jusa Bulić, pozvao u Železnik. Treneri Cvijetin Blagojević, pa Đukanović, Aca Trifunović... za tri godine tri ranga više!

Čudo iz predgrađa...

- Branio je Sale Nikolić, drugi golman Ćela Karaklajić, desni bek – Beli Serafimović, levi Rumeni Stojanović, štoperi Ćirić, Mitke i Bane, Denis Prtenjača i ja zadnji vezni, napred Ćela Jović, Nikola Vignjević, Boban Živković, Kiza Ramadani, Siniša Preradović, Rakas, Nemanja Zec... Pobedili smo, koliko se sećam, Radnički iz Obrenovca u baražu za Srpsku ligu 7:0, potom i Mladost iz Bačkog Jarka.

Kaznena ekspedicija!

- Na našem Poljudu, protiv Beograda, 10 hiljada ljudi! S jedne strane Jusa Bulić, s druge Zonja Petrović, Velja Jovović, Darko Šušnjar... Zvezdaru je vodio Miša Nikšić, Hajduk Puta Popović, Voždovac Voja Kis Lalatović... Izgubimo na Karaburmi 1:2, utakmica traje tri sata, zbog navijača. Na Zvezdari, takođe.

Igračina... na sve strane!

- Za Beograd je branio pokojni Miša Jovović, igrali Mićko Lovrić, Pavlović, Akaratović, Piči Ivanović, Danilo Dončić – prvi od nas otišao je u inostranstvo, na Maltu. U Hajduku, u to doba, Nemanja Dančetović, Alilović, braća Bobi i Kuki Popović, Robija Đolović, Čokalija Ristić, na golu Uške Atanasijević... U Palilulcu, s Dačićem, Predrag Rajić, Ljubenović, Aničić... U nekom trenutku, iznikoše Umčari: Uške Vučićević, Bogdan Korak, Balog, Buna, Rajko Šarić... I njih dobijemo!

Smiljaniću sijaju oči...

- Da li smo, pored tog meča s Beogradom, poraženi u još nekom? Kako da ne! Na Sinđeliću – 2:3, pretpostavljate - dva Ivšić, jedan Joksić, odličan između stativa bio je Maksimović. Kazna – 500 maraka, svako! Primera radi, moj tata je radio ceo mesec za sedam, ja dobio 5.000 za šest meseci! Izgubimo i na Grafičaru, Dela Kostić, braća Kolić, Nešat Sulejmani...

Imena i liga... da se smrzneš!

- S 15 automobila krenemo na gostovanje, kolona kao na svadbi, nedostaje samo zastava! Ako nije BMV, ne može da ide! S gazda Jusom niko nije imao problem – galancija i tretman, retko sam to još negde doživeo.

Kratka stanka i...

- U celoj toj ligi, biću subjektivan, najbolji igrač bio je Vignja, ne Nebojša – Nikola! Šta je taj mogao da uradi... Najkompletniji: odbrana, prekid... sve!

Dragi čitaoci, vreme je za drugi deo Denijevog srca: čarobnu igru na petoparcu!

- Bio sam u Železniku do 1996. i onda, zvanično, uplovio u futsal. Fontana Čačak, čuveni vlasnik Mikan, držao je markete i okitio se s dve titule – 1998. i 2000. Ćela Rakićević, dva Željka – Borojević i Dragoljević, Roki Novaković, Zoka Pržulj, Srđan Stanković, Đokić, ja...

Smiljanić, k'o iz topa, otkriva ko ga je uveo u mali fudbal:

- Dragomir Milačić Kenedi! Turnir u 23. bloku, godina – 1992: kum Kljaja i ja igrali smo za Cipiripi protiv Mungosa: Aca Kovačević, Veca Andrejić, Ciga Knežević, ta stara ekipa... I, pobedimo, kako – da me ubiješ ako znam. Kenedi: „Daj broj telefona!” Znaš posle kako to ide, ne možeš da ga odbiješ, po turnirima, ovamo, tamo...

Tajming za „fudbal fusnotu”:

- Moglo je paralelno: parket i zeleni pravougaonik. U sezoni 1998/99. vratio sam se u Teleoptik, igrao Drugu ligu, učestvovao u osvajanju Kupa Beograda. Treneri Pera Ćosić i Vermezović, sekretar Jeremić, u ekipi Munja Mamić, Obradović, Zavišić, Ivan Petrović, Đorđe Popović, Zoran Tešović, Vonja Milanović, Zafirović, Dejan Živković, Beća Stevanović, Bane Nikolić – Tomin sin, Dejan Joksimović, Čalija, Radulović, Delibašić, Milivoje Ćirković, Radunović, Mačak Božović...

Futsal je prevagnuo...

- Posle bombardovanja prešao sam skroz na mali fudbal. Naravno, Fontana, kreće i reprezentacija. Selektor Lajoš Kokai, smena generacija, prestali Pržulj i Novaković. Od Pržulja sam, inače, što se tiče igre u napadu naučio sve - osećaj za gol, druga stativa, prekid, kad si okrenut leđima, odlaganje...

Deni je na prelazu milenijuma živeo i američki san:

- Kako sam otišao u SAD? Na Svetskom univerzitetskom prvenstvu, u Brazilu, skaut je pitao Cauševića i mene da dođemo na probu. Spakujem kofere...

Vratio se, ipak, rodnoj grudi:

- S Konjarnikom sam 2004. izgubio finale od Marba. Prelepo mi je bilo i u Municipijumu, s Pljevljacima, uz Žarića, Božovića, Šarića, Puja i Pena... radovao sam se tituli. Bio sam i prvi strelac Crne Gore: više od 40 golova! Od Srba, pioniri smo bili Vladimir Terzić i ja.

Začin na sva futsal dostignuća bila je kruna i u Srbiji.

- Marbo, za sva vremena! Đura Pavićević, Miško Bogdanović, zakačio sam pre nego što su otišli u inostranstvo i Perića i Rajića. Najbolji: 2007.

(Pravo) vreme je bilo, bar što se tiče igračke karijere, da Danijel Smiljanić stavi tačku. Na futsal, ispostavilo se, samo zarez: upamćen kao bitan deo stručnog štaba reprezentacije iz šestogodišnjeg perioda načičkanog najvećim uspesima još ga, na svoj način, živi!