KORNER: Ponosna Vojvodina i trenerski lavirint

Vratili smo kult derbija – možda je i najupečatljivija izjava posle utakmice Vojvodina – Partizan. Izgovorio ju je Miroslav Tanjga, šef stručnog štaba Novosađana.

Još od 1994. Lale nisu u istoj sezoni pobedile beogradske crveno i crno-bele. Tada pod rukovodstvom Milorada Kosanovića, kad su bili ravnopravan takmac večitima za titulu, sada pod komandom njegovog učenika, člana šampionske generacije Vojvodine 1989.

Pretile su Lale da bi mogle da se umešaju i u borbu za titulu, međutim, pre Partizana poraženi su od Novog Pazara na domaćem (0:3) i Železničara (0:2) na gostujućem terenu. Zbog toga i nedeljnih 3:0 protiv Parnog valjka nisu podvig imajući u vidu i kakva je situacija u velikanu iz Humske. U svakom slučaju je dobro što se Vojvodina vratila na mesto koje joj pripada. Za šestoplasirani tim iz prošlog šampionata uspeh je da se u aktuelnom bori za drugo mesto. S druge strane, nastavak posrtanja Partizana već je promovisao Crvenu zvezdu u šampiona, mada je i ranije malo ko sumnjao u takav epilog sada već nepostojeće trke za prvaka.

Pozitivno je i da Novi Pazar ima velike šanse da drugu godinu uzastopno izađe na evropsku scenu. Iako je Vladimir Gaćinović najuspešniji trener u istoriji kluba, dolazak Nenada Lalatovića pokazao se odličnim potezom jer je timu bila potrebna promena i trener sposoban da ih motiviše.

Nastavak trenerske rašomonijade u srpskom fudbalu kao još jednog postfestuma 26. kola nije ništa novo. Vest o povratku Srđana Blagojevića na klupu Partizana odjeknula je u ponedeljak kao grom iz vedra neba. Konačno je neko od smenjenih trenera dobio satisfakciju za sve dobro što je uradio, iako su naravno mišljenja oprečna, a priznavanje greške na ovaj način mnogo više govori o slabosti kluba i nedostatku rešenja nego o poverenju ranije smenjenom stručnjaku.

Često su za uspeh potrebni kontinuitet i dugoročan plan, u Humskoj toga nema odavno, kao ni u većini drugih klubova. Krivicu je onda najlakše pripisati šefu struke, što se ove nedelje desilo i u Čukaričkom. Živimo jednostavno u vremenima gde je rad od danas do sutra zamenio strategiju za duži period. Možda oni koji vode naše klubove nisu ni sposobni da zacrtaju šta žele u dužem periodu, pa im šok-terapije deluju kao rešenje kojim će se pokriti pred navijačima ili ubrizgati injekciju adrenalina ekipi. Malo puta se to pokazalo uspešnim.