Prolaziće sezone, smanjivaće se vrednosti trofeja – zavisno od konteksta vremena, osporavaće se dostignuća, pride veličati i upitni uspesi... Međutim, produkti Duška Vujoševića zauvek ostaće neuništivi, sekundarno bitni zbog materijalnih povoda za slavlje – medalja, nagrada...
General – titularno među crno-belim navijačima, otkako je pogledao magičnu narandžastu loptu se zaljubio i opredelio da znanje razgrana po čitavom svetu – ne da juri instant rezultat. Cenio je, voleo i edukovao mlade igrače, spremao ih za život posle košarke i učio poštenju, dostojanstvu, rivalstvu, umetnosti, čojstvu...
Stoga, činjenica da se izvesno trocifren broj nekadašnjih učenika od milošte Duleta javio i oprostio od učitelja – ne čudi, dok je broj tužnih, setnih i pogođenih odlaskom daleko veći.
Većina poklonika lika i dela stratega košarkaški put velikana rođenog u Titogradu vezuje za početak novog milenijuma, vrhunac na fajnal-foru u Parizu i nesrećni rastanak pred mračan period ekipe iz Humske. Međutim, utabavanje mesta u tenerskoj Kući slavnih Vujoševića počelo je znatno ranije.
Sa samo 27 godina je preuzeo crno-bele u sezoni 1987/88. i odveo ih na fajnal-for Kupa šampiona u Gentu! Detalji su odlučili da Partizan u polufinalu ne savlada Makabi (82:87) i sjajnu generaciju predvođenu Đorđevićem, Obradovićem, Grbovićem, Savovićem, Divcem, Paspaljom i ostalima učini pozlaćenom. Veoma je bitno napomenuti – Duško Vujošević je bio košarkaški otac najblistavijih legendi ekipe iz Humske!
Započeto u prethodnoj, završio je u narednoj osvajanjem Kupa „Radivoja Koraća”, potom je putovao po Evropi i delio znanje. Kad se vratio u voljeni tabor, nije odlazio preko decenije i igri pod obručima podario je pregršt igrača, ali i trenera – Čanak, Božić, Avdalović, Šćepanović, Stefanović, ... Titule nije potrebno nabrajati, imena u tabeli „Vujoševićevi učenici” objašnjava suštinu i govori zbog čega će sećanje na Generala uvek da živi!
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
