Пролазиће сезоне, смањиваће се вредности трофеја – зависно од контекста времена, оспораваће се достигнућа, приде величати и упитни успеси... Међутим, продукти Душка Вујошевића заувек остаће неуништиви, секундарно битни због материјалних повода за славље – медаља, награда...
Генерал – титуларно међу црно-белим навијачима, откако је погледао магичну наранџасту лопту се заљубио и определио да знање разграна по читавом свету – не да јури инстант резултат. Ценио је, волео и едуковао младе играче, спремао их за живот после кошарке и учио поштењу, достојанству, ривалству, уметности, чојству...
Стога, чињеница да се извесно троцифрен број некадашњих ученика од милоште Дулета јавио и опростио од учитеља – не чуди, док је број тужних, сетних и погођених одласком далеко већи.
Већина поклоника лика и дела стратега кошаркашки пут великана рођеног у Титограду везује за почетак новог миленијума, врхунац на фајнал-фору у Паризу и несрећни растанак пред мрачан период екипе из Хумске. Међутим, утабавање места у тенерској Кући славних Вујошевића почело је знатно раније.
Са само 27 година је преузео црно-беле у сезони 1987/88. и одвео их на фајнал-фор Купа шампиона у Генту! Детаљи су одлучили да Партизан у полуфиналу не савлада Макаби (82:87) и сјајну генерацију предвођену Ђорђевићем, Обрадовићем, Грбовићем, Савовићем, Дивцем, Паспаљом и осталима учини позлаћеном. Веома је битно напоменути – Душко Вујошевић је био кошаркашки отац најблиставијих легенди екипе из Хумске!
Започето у претходној, завршио је у наредној освајањем Купа „Радивоја Кораћа”, потом је путовао по Европи и делио знање. Кад се вратио у вољени табор, није одлазио преко деценије и игри под обручима подарио је прегршт играча, али и тренера – Чанак, Божић, Авдаловић, Шћепановић, Стефановић, ... Титуле није потребно набрајати, имена у табели „Вујошевићеви ученици” објашњава суштину и говори због чега ће сећање на Генерала увек да живи!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
