Golijanin: Dan kad smo svi pobednici

Nikola Golijanin zimus je pojačao Zadrugara iz Lazareva, člana vojvođanskog „Istoka”, koji je u borbi je za opstanak. Rođen je 1993. godine i mnogoočekuje od prolećnog dela prvenstva i veruje u saigrače. Jedan je od onih sportista koji poštuje pravoslavne i narodne običaje i uvek je spreman da o tome razgovara.

Kad su ga, posle pobede nad Poletom iz Idvora, upitali šta bi sebi poželeo za Vaskrs, bio je jasan, sa odgovorom čistim poput suze:

- Da Zadrugar ostane na „Istoku”. Ovo je fudbalska sredina, sa prvoligaškim uslovima, klub je bogate tradicije i nema manjeg mesta da je iznedrilo toliko igrača za naš fudbal, reprezentativnih imena – rekao je Golijanin.

Priča je krenula ovim tokom.

- Ovo su najradosniji dani, jer je Vaskrs najveći i najlepši praznik. Radovao sam se i kao mališan, kad mi je prvi put rečeno zašto su jaja ofarbana, radujem se i sada u 33. godini. Ovo je dan kad se takmičimo sa ofarbanim jajima različitih boja i kad smo svi pobednici. Brige se ostavljaju izvan domašaja svakodnevice, u porodici se razgovara o planovima, o budućnosti i radu, o uspesima...

Veliki je vernik i malo je takvih u klubovima nižeg stepena takmičenja. Uskršnji post nije mu teško pao, iako je redovan na treninzima i angažovanom na utakmicama.

- Lako sam izneo i Božićni post i tako je godinama. Ne smeta mi da odradim fudbalske obaveze kako trener zahteva i imam energije da istrajem. Forma ne trpi i to se vidi na terenu. Postim i kad nisu praznici, svake srede i petka i nije to od juče. Sad ću se, o prvi put, pričestiti u lazarevljanskoj crkvi.

Istakao je da redovno odlazi u crkveni hram i da to radi i pred utakmicu.

- Kad smo domaćini utakmice onda imam više vremena i obavezno idem da se pomolim. Kad sam sprečen, kao da sam nešto zaboravio i kasnije vidim da mi nešto nedostaje. Ako tad izgubimo meč, povežem poraz s činjenicom što nisam stigao da odem u hram.

Birao je reči i nastavio:

- Bog je verovanje da nešto više od nas postoji, nešto što ni ja, ni drugi, ne možemo da dokučimo. Sve u nama i oko nas dokaz je da svevišnji postoji. Vaskrs, kao i Božić, uvek obeležavam u krugu porodice, sve u miru i dostajnstvu. Posvećen sam da bude kako običaji nalažu, kako su me moji učili i kako se prenosilo s kolena na koleno.

Pomenuo je i porodičnu slavu.

- Mamina slava je Sveti Jovan, očuhova Đurđevdan i domaćin sam slave, procedura organizacije je moja, od dočeka do ispraćaja gostiju. Sve domaćinski.

Živeo je u Lazarevu do završetka drugog razreda osnovne kad je bio član najmlađe ekipe Zadrugara. Preselio se u Botoš i tamo, sa 16 godina, debitovao za seniorsku ekipu Omladinca.

- U leto 2012. došao sam u Zadrugar i kod trenera Danila Bjelice debitovao za prvi tim. Odmah mi je dao šansu i opravdao sam poverenje. Branio sam boje zrenjaninskog Radničkog, Mladosti iz Lukićeva, perleske Vojvodine 1928, Naftagasa, Crvene zvezde iz Ruskog Sela, a najduže sam se, u dva mandata, zadržao u OFK Begeju. Više je klubova i nigde nisam iza sebe zatvorio vrata.

Povratak u Lazarevo bio je iznenađenje samo za one koji ne znaju koliko je vezan za ovo pitomo banasko selo.

- Čovek se uvek rado seća detinjstva i prvih aktivnosti pored školskih obaveza. Meni je fudbalska lopta bila ljubav od momenta kad sam je ugledao. Iz Zadrugara su me zimus, činilo mi se, stidljivo upitali da li bih došao u klub. Odmah sam, uz osmeh, potvrdno odgovorio. To mi je bila želja koju sam nosio u sebi, tu sam počeo kao dečak, gradio se kao senior i svi mamini su mi iz Lazareva. Vukla me nostalgija kojoj čovek ne može da se odupre.

U pet prolećnih kola Lazarevljani su poraženi u prvom, iz ostala četiri upisali su po dve pobede i dva remija.

- Nisam bio na svim utakmicama, imao sam bolove u leđima i sad je sve u redu, ali neverovatno je koliko se sreća okrenula protiv nas. Bili smo bolji od lidera OFK Gradnulice, pitali se na njenom terenu, remizirali smo i ispromašivali se u drugom delu meča. Tako je bilo i u Žitištu kad je domaćin izjednačio u četvrtom minutu nadoknade, teško je opisati poraz u Dolovu kad je krenula nadoknada. Da ne nabrajam, niko nas nije nadigrao.

Vojvođanska liga „Istok” dobro mu je poznata.

- Godinama sam na ovim terenima i odlično poznajem kvalitet i rad u drugim klubovima. Zadrugar je, po mnogo čemu, iznad mnogih. Gledamo samo u svoje dvorište i uvek se maksimalno bori za uspeh. I pre 13 godina Zadrugar se nije sklanjao i važio je za tim vredan poštovanja. Kad dođu pristalice drugih klubova na naš stadion, izgube pola poluvrmeena čudeći se da u Vojvođanskoj ligi, u selu, postoje takvi uslovi. Pokrivena tribina za oko hiljadu ljudi, besprekorne svlačionice, pomoćni teren, kompjuterski regulisan zalivni sistem, refelektori za noćne treninge, parking, da ne nabrajam.

Prisetio se i istorije kluba.

- Bio sam dete kad se pričalo o Nenadu Bjekoviću i danas stariji kazuju kako su deca iz Lazareva, njegovim odlaskom u Proleter, masovno hrlila na teren Zadrugara, a potom je svaka selekcija nekadašnjeg zrenjaninskog giganta, imala u sastavu po nekoliko Lazarevljana. Da se smrzneš kad listaš klupsku monografiju.

Vratio se sadašnjosti i borbi za opstanak u vojvođanskom karavanu.

- Ne zna se koliko će ekipa u niži stepen i to dovodi u nezvesnu poziciju polovinu lige. Verujem da nećemo biti u grupi tih pet ili šest klubova, imamo kvalitet za gornji deo. Sad će da se priključe Ranko Marković i Veljko Zemunski, stekao je pravo Jovan Kujundžić i pogon će da bude kompletan i spreman da izbori opstanak na „Istoku”. Ako se poredi sa bilo kojim rivalom, Zadrugar to više nego zaslužuje – istakao je Nikola Golijanin, prvotimac Lazarevljana.

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU