Seća se dobro mala Bojana Gočanin, kako je nekad i ljuto a slušajući mamu Barbaru stajala u sali, na kraju nepregledne dvorane uza zid na kome je znala satima da vežba udarce, da se „igra odbojke”. I sad se smeje kad se seti tog perioda, jednako ponosna jer je upravo to poglavlje odredilo život protagonistkinje priče. Bojane, Bokca, dela sportske porodice Gočanin, u kojoj ako samo malo „zagrebete”- od lopti ne biste videli ništa drugo.
Sportsko poštovanje i duh reprezentativke Srbije i MVP finala plej-ofa, liberu TENT-a je samo pečatirao, u ovom trenutku, sav trud, rad i detinjstvo koje je upravo počelo u odbojkaškom duhu.
Vojnik odbrane, uvek je tu da se raduje, proslavi poen, svaki uspeh tima, plave čete, ali nikad do nivoa euforije. Prosto – vaspitanje, porodični kod, stav.
Kad nekom pokloni poverenje, onda na scenu stupa jedna sasvim druga Bojana, duhovita, nasmejana, živahna, iznad svega čovek.
U razgovoru za Sportski žurnal 23-godišnja kako sama kaže „i danas kad me najave Bojana Gočanin iz Gornjeg Milanovca” otvorila je dušu i baš kao njene bravure na terenu, u narednim redovima briljirala je pričom i pokazala zapravo ko je ona.
- Kroz odbojkaške dane sam mnogo puta čula, „Ne valja ti izraz lica na terenu” , ali svako ko me bolje poznaje i koga ja pustim da mi se približi videće drugu mene, onu nasmejanu, ludu i opuštenu – odmah razuverava Bojana.
Odbojka, nije bilo da li hoće ili ne možda drugi sport:
- Od malih nogu mi je nametnuta odbojka da tako kažem. Hahaha. Mama je trenirala odbojku, bila je najbolja odbojkašica Jugoslavije. Odbojku je trenirala do svoje 43. godine. Koliko voli ovaj sport pokazuje činjenica da i dan danas trenira mališane i uživa u tome iz dana u dan. Duži odlazak kući, u Vrnjačku Banju, ne može da prođe bez posete njenom klubu.
Upravo je mama bila glavna figura u profesionalnom opredeljenju, a tu je i priča o čuvenom zidiću na kome je sve počelo:
- Uvek je lepo prisetiti se čuvenog zida uz koji me je Barbara, nisam smela da pričam mama na treningu, ostavljala da se družim i po sat do dva. Uvek je izgovor bio, „mala si, povredićeš se”. Danas mogu samo da joj zahvalim na tehnici koju imam!
Nije uspela da ostvari san da bude u reprezentaciji:
- Dva puta je dobila poziv i baš ta dva puta smo brat i ja napravili pometnju. Zato svaki moj poziv za nacionalni tim, pobedu, medalju slavi i obraduje se dvostruko. Trenirala je u Gornjem Milanovcu 14 godina, sve dok nisam dovoljno porasla da je zamenim. I dan danas me nekad najave „Bojana Gočanin iz Gornjeg Milanovca”, ali i to se računa - teoretski odrasla sam tamo.
Iza priče o majci Barbari, jedino i samo može da se stavi zarez, Bojana otkriva i zašto:
- Otac Boban je trenirao fudbal, igrao je u Crvenoj zvezdi sa čuvenim Zvonkom Milojevićem. Brat Bojan je igrao u Teleoptiku, OFK Beogradu, Metalcu iz Gornjeg Milanovca, gde smo jedan period bili u tom istom Milanovcu. Teču Radovana bih isto morala da spomenem - bivši odbojkaš. Gorostas, čovek od dva metra koji voli da se šali, i retko pokazuje emocije. Posle finalne utakmice i osvajanja nagrade za MVP-ja, načula sam da je palo nekoliko suza. Ako nekad osvojim medalju sa reprezentacijom, svi znaju da je to odličje sačuvano baš za njega!
Milanovac kao odskočna daska, usledio je dolazak u Obrenovac i susret koji je promenio sve:
- Te 2019. godine su Ivan Knežević i Jovana Knežević (više volim Jovičić da je zovem) došli su po mene u Milanovac i otad je sve počelo. Prve godine kad je usledila pandemija, našli smo se na prvom mestu, i titula prvaka Srbije je dodeljena nama. Znale smo da smo zasluženo došle do liderske pozicije, ali ipak je ostala žal da završimo na pravi način.
Sedam godina kasnije kao kruna sezone, osvojili smo finale, titulu:
- Iskreno iz mog ugla, jedna od najlepših sezona koju sam imala, i iz toga je želja za osvajanjem bila još veća. Čast je bila igrati sa pojedinim devojkama ponovo, a sa kojima sam prvi put igrala, imam utisak da smo zajedno nekoliko sezona. O ovom timu bih mogla da pričam danima. Šta su sve uradile ove takmičarske godine, šta su sve dokazale da mogu i znaju. Uživala sam u svakom trenutku sa njima na terenu. Bilo je lepo igrati odbojku s osmehom cele sezone, koju smo završile sa samo jednim porazom u regularnom delu. Drago mi je da smo pehar podigli pred punim tribinama naše dvorane, posle dve neverovatne utakmice u kojima smo pokazale kakav karakter i kvalitet imamo. Tim koji ne zna, u čijem rečniku ne postoji reč predaja!
Priznaje da je bila iznenađena nagradom MVP:
- Kao i što sam pomenula, priznanje za najkorisniju igračicu finala me je iznenadilo. Verujem da je to svakom liberu u drugom planu, ali svakako je došla kao vetar u leđa i da znam da sam na pravom putu. Još jednom bih se zahvalila saigračicama, trenerima, ljudima iz kluba i porodici koji su bili uz mene.
Za kraj svakako najjačih utisak – Bojanin „film” u dresu TENT-a koji traje punih sedam godina:
- Iz godine u godinu, TENT je kao klub rastao, a samim tim i želja da se osvoji kup, superkup i liga. Kada se osvrnem na sve ove godine, iskreno, ne bih menjala ništa. Sve se dogodilo s razlogom. Bilo je dosta izgubljenih finala, kako prvenstava tako i kupa. Neka su bila bolnija, ali smo uvek izlazili jači iz tih poraza, pa čak mogu da kažem i moćniji! Shvatila sam, posle svega, dolazak u Obrenovac je bio najbolja opcija. Od najlepših uspomena – bila sam deo ekipe koja je ispisala istoriju više puta, Liga šampiona, čak i prolazak grupne faze, osvajanje Kupa Srbije, Superkupa. Znam biće ih još – u dahu je sportski život, ali i malo intime podelila Bojana, koja uz rezultate, uspehe na svim pozornicama i domaćim, evropskim i svetskim, najviše vrednuje porodicu i vrednosti koje nosi iz kuće Gočanin.
KAD JE TEŠKO – MARIJA MITROVIĆ
Kao neko ko ne voli gužvu i da vreme provodi u prevozu do treninga, Obrenovac je dobio samo plus u tom trenutku:
- O uslovima i tretmanu koji sam imala, nema potrebe ni da pričam. Nijednog trenutka mi nije zafalilo ništa. U trenucima kad mi je bilo teško, zbog odvajanja od brata i ljudi iz Milanovca, najviše utehe mi je pružala moja Mara (fizioterapeut TENT-a Marija Mitrović). Njene terapije su često prelazile u psihoterapije. Bila je neko kome sam verovala od prvog dana.
SUDBINA JE HTELA, NA ISTOM MESTU SA DVE ANE – DROBNjAK I MALEŠEVIĆ
O reprezentaciji?
- Priča sa reprezentacijom počela je 2016. godine kad sam dobila prvi poziv za pionirsku reprezentaciju i to kao primač servisa. Moje prvo veće takmičenje i osvajanje srebrne medalje na Balkanskom prvenstvu. Tad sam prvi put upoznala Anu Drobnjak. Uvek je bila spremna kad su u pitanju trening ili utakmica, ali kad punjač treba da se ponese za Bugarsku, to ne garantuje. Posle osam godina, ponovo smo se srele, i ovaj put na istoj strani mreže. Hvala odbojci što nam je pružila da se ovaj put upoznamo bolje! Tako je i 2021. godine još jedna važna persona krišom zakoračila u moj svet - za koju isto kao i za mene dosta ljudi kaže, „promeni izraz na licu, nasmej se”. Ana Malešević, osoba sa kojom sam u TENT-u i reprezentaciji provela bezbroj lepih trenutaka. Jedno je bilo i osvajanje srebrne medalje na Svetskom prvenstvu.
DEBI U PLAVOM DRESU I PROSLAVA 17. ROĐENDANA
Mali osvrt na reprezentaciju i čuvenu 2019. godinu:
- Prvi poziv sam dobila sa nepunih 17 godina, baš kad je Zoran Terzić bio selektor. Velika je čast bila, biti deo takvog tima. Uvek se osvrnem na putovanje u Japan gde sam pošla kao jedina mlađa. Devojke su me prihvatile kao deo tima, i naučile odbojkaškim i ljudskim vrednostima. I upravo sam 17. rođendan proslavila u Japanu. Jedna od najlepših uspomena u mom životu. O željama ne treba toliko pričati kažu, jedno je sigurno, osvajanje medalje sa seniorskom reprezentacijom je san svakog sportiste. Daću sve od sebe da i taj san ostvarim!
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
