„Veličine uspeha postao sam svestan deceniju kasnije“

Koliko fudbal ume da oduzme i vrati u kratkom roku najbolje pokazuje primer Stevana Stojanovića. Popularni mali Dika prešao je put od potencijalnog tragičara u revanšu polufinala Kupa šampiona 1991. protiv Bajerna iz Minhena na Marakani, kad mu je lopta posle slobodnog udarca Klausa Augentalera prošla kroz ruke za 1:1, do junaka zbog odbranjenog šuta Manuela Amorosa iz marseljskog Olimpika u finalu 35 dana kasnije u Bariju.

Na kraju je golman najslavnije generacije crveno-belih posle devet sezona provedenih u našem najtrofejnijem klubu zasluženo kao kapiten podigao Srebrnu amforu, trofej o kojem maštaju svi koji se bave fudbalom na Starom kontinentu.

Iz tih razloga na pomen imena Stevana Stojanovića i danas, 35 godina od neponovljivog uspeha Crvene zvezde i našeg klupskog fudbala, treba ustati i zahvaliti mu se na velikom doprinosu da Srbija uz Rumuniju jedina zemlja iz istočne Evrope sa peharom Kupa šampiona.

Legendarni golman sa zadovoljstvom je pristao da za Žurnal osveži sećanja na najlepšu noć svih zvezdaša, 29. maj 1991. kao nezaboravan i neponovljiv, drag i onima kojima crveno-bela nije na srcu jer bio je to uspeh čitave Jugoslavije:

- Dugo posle finala nisam bio svestan koliki je uspeh postati evropski šampion. Tek kad smo, deset godina kasnije, na Marakani organizovali revijalnu utakmicu između tad aktuelne i naše generacije iz Barija, video sam kolike su razmere tog uspeha. Deceniju kasnije napunili smo stadion, publika nas je bodrila sa oduševljenjem. Tad sam zaista shvatio koliku smo sreću doneli našem narodu.

Slavili ste mnogo i pre 35 godina?

- Naravno, ali bili smo profesionalci. Posle utakmice došli smo u hotel, u našoj bazi u Monopoliju, nedaleko od Barija, priređen nam je banket. Nezaboravno je bilo slavlje u Beogradu, na Marakani, kad smo se vratili. Nisam tad, ipak, bio svestan veličine uspeha. Kasnije smo se svi uverili koliko je teško tako nešto ponoviti, zato se naša evropska titula toliko dugo obeležava, ne samo na ovaj datum često smo prisećamo svega što smo uradili u toj nezaboravnoj sezoni.

Šta ste tad imali što Zvezda nema sada?

- Pre svega, mnogo jače domaće takmičenje. Jugoslovenska liga bila među pet-šest najjačih u Evropi. Pravili smo uspehe i pre Barija, ne samo Zvezda i drugi klubovi iz nekadašnje zemlje. Ne potcenjujem kasnije generacije, lepo je što crveno-beli osvajaju duple krune u nizu, igraju u Ligi šampiona i Ligi Evrope, ali jasno je da nisu ni blizu da ponove naš uspeh. Stvoren je veliki jaz između zapadnog i istočnog dela kontinenta. Zvezda je imala sjajne utakmice protiv Liverpula i Arsenala, ali nema dovoljno jakih mečeva u šampionatu da bi parirala velikanima.

Zvezda je tih godina, čak i decenija, i organizaciono odskakala u SFRJ...

- Imali smo moćno rukovodstvo: Vladimira Cvetkovića, Dragana Džajića, mnogo ljudi koji su obezbeđivali finansijska sredstva poput dugogodišnjeg predsednika Miše Slijepčevića, Vladimir Čupića, Begovića, u to vreme direktora Beobanke. Mnogo je uloženo u tim koji se stvarao pet-šest godina. Prošli smo mnogo stepenika na putu do Barija ne samo u toj nego i u ranijim sezonama. Imali smo velike duele, pobede i poraze protiv Reala, Milana, Bajerna, Briža, Kelna... Godinama smo skupljali iskustvo. Jurili smo finale Kupa šampiona, Partizan ga je imao iz 1966. a mi nismo. Ostvarili smo cilj plasmanom u završni meč, ali kad smo već došli od finala onda smo učinili sve da ga i osvojimo. Po onoj poslovici, kad si se već popeo na drvo onda uberi krušku.

Svi mi koji nismo bili u „Zvezdinom sistemu“ bili smo iznenađeni defanzivnom taktikom u finalu. Ta generacija bila je, ipak, upamćena po ofanzivnoj igri?

- Cilj ne bira sredstvo. Trener Ljupko Petrović je tako odlučio i bio u pravu. On nas je pre finala pitao da li hoćemo da igramo lepo i ostanemo upamćeni kao gubitnici ili da pobedimo uz neatraktivnu igru. Svi nam je, naravno, rezultat bio najvažniji. Ljupko ih je protivnika analizirao do tančina. Olimpik je u četvrtfinalu eliminisao Milan, u polufinalu moskovski Spartak. Shvatili smo da je bolje da Marselju prepustimo inicijativu jer su oni bili najopasniji iz kontre, imali su opasne i brze igrače i lako osvajali prostor. Najviše pažnje obratili smo na prekide, imali su sjajnog izvođača Krisa Vodla, u špicu Papena i Abedi Pelea. Francuski tim je iz dva-tri poteza uspevao da matira protivnika. Osujetili smo svaki plan rivala. Zbog mnogo taktičkih zadataka finale i nije bilo lepo za oko.

Jeste li se pitali kako ćete pobediti ako ne napadate?

- Neko od nas je to pitao Ljupka. On je odgovorio: „ostaće 0:0, Dika će da odbrani penal“ i trijumfovaćemo. 

Znali ste kako će šutirati igrači Olimpika?

- Analizirao sam njihove izvođače. Amoros je retko šutirao, dva puta je na prethodnim utakmicama loptu slao u svoju desnu stranu. Znao sam da neće da gađati drugi ugao, ali čekao sam ga do poslednjeg trenutka, odgovaralo mi je što je lopta bila poluvisoka, za golmane je takav šut idealan, mnogo je teže nego udarac po zemlji. Bio sam blizu da odbranim još dva penala, zakačio sam loptu.

S druge strane, Zvezdini izvođači bili su nepogrešivi, uostalom vežbali ste jedanaesterce u domaćem prvenstvu?

- To nam je dosta pomoglo. Za Robija sam znao da neće da promaši, ne sećam se da nekad nije realizovao jedanaesterac. Sjajno su šutnuli i svi ostali.

Za vas je finale bilo posebno specifično, izrodili ste se u junaka, a u revanšu polufinala protiv Bajerna umalo niste postali tragičar zbog gola Augentalera iz slobodnog udarca?

- Lopta je išla u mene i bio sam siguran da ću da je uhvatim, lopta je bila mokra zbog klizave trave, odbila mi se od ruke i prošla kroz noge. Ceo svet mi se srušio u tom trenutku. Ubrzo sam rekao sebi: „šta te briga, prolazimo i sa 1:1 jer smo u Minhenu pobedili 2:1. Isto mi je rekao i Ljupko, da ne smem da klonem duhom. Samo da nas ne košta. Odbranio sam posle dva-tri opasna šuta, Bajern je poveo 2:1, imao i stativu, tad nam je Bog vratio za sve. Jedini put mi se u karijeri desilo da primim takav gol, hvala Bogu da nas nije koštao eliminacije. Ljupko mi je rekao: „dobar si čovek, vratiće ti se u finalu, tako je i bilo“ – zaključio je podsećanje Stevan Stojanović, sa nadimkom mali Dika, po velikom Diki, Aleksandru Stojanoviću, golmanu Zvezdine generacije iz finala Kupa UEFA 1979.