Колико фудбал уме да одузме и врати у кратком року најбоље показује пример Стевана Стојановића. Популарни мали Дика прешао је пут од потенцијалног трагичара у реваншу полуфинала Купа шампиона 1991. против Бајерна из Минхена на Маракани, кад му је лопта после слободног ударца Клауса Аугенталера прошла кроз руке за 1:1, до јунака због одбрањеног шута Мануела Амороса из марсељског Олимпика у финалу 35 дана касније у Барију.
На крају је голман најславније генерације црвено-белих после девет сезона проведених у нашем најтрофејнијем клубу заслужено као капитен подигао Сребрну амфору, трофеј о којем маштају сви који се баве фудбалом на Старом континенту.
Из тих разлога на помен имена Стевана Стојановића и данас, 35 година од непоновљивог успеха Црвене звезде и нашег клупског фудбала, треба устати и захвалити му се на великом доприносу да Србија уз Румунију једина земља из источне Европе са пехаром Купа шампиона.
Легендарни голман са задовољством је пристао да за Журнал освежи сећања на најлепшу ноћ свих звездаша, 29. мај 1991. као незабораван и непоновљив, драг и онима којима црвено-бела није на срцу јер био је то успех читаве Југославије:
- Дуго после финала нисам био свестан колики је успех постати европски шампион. Тек кад смо, десет година касније, на Маракани организовали ревијалну утакмицу између тад актуелне и наше генерације из Барија, видео сам колике су размере тог успеха. Деценију касније напунили смо стадион, публика нас је бодрила са одушевљењем. Тад сам заиста схватио колику смо срећу донели нашем народу.
Славили сте много и пре 35 година?
- Наравно, али били смо професионалци. После утакмице дошли смо у хотел, у нашој бази у Монополију, недалеко од Барија, приређен нам је банкет. Незаборавно је било славље у Београду, на Маракани, кад смо се вратили. Нисам тад, ипак, био свестан величине успеха. Касније смо се сви уверили колико је тешко тако нешто поновити, зато се наша европска титула толико дуго обележава, не само на овај датум често смо присећамо свега што смо урадили у тој незаборавној сезони.
Шта сте тад имали што Звезда нема сада?
- Пре свега, много јаче домаће такмичење. Југословенска лига била међу пет-шест најјачих у Европи. Правили смо успехе и пре Барија, не само Звезда и други клубови из некадашње земље. Не потцењујем касније генерације, лепо је што црвено-бели освајају дупле круне у низу, играју у Лиги шампиона и Лиги Европе, али јасно је да нису ни близу да понове наш успех. Створен је велики јаз између западног и источног дела континента. Звезда је имала сјајне утакмице против Ливерпула и Арсенала, али нема довољно јаких мечева у шампионату да би парирала великанима.
Звезда је тих година, чак и деценија, и организационо одскакала у СФРЈ...
- Имали смо моћно руководство: Владимира Цветковића, Драгана Џајића, много људи који су обезбеђивали финансијска средства попут дугогодишњег председника Мише Слијепчевића, Владимир Чупића, Беговића, у то време директора Беобанке. Много је уложено у тим који се стварао пет-шест година. Прошли смо много степеника на путу до Барија не само у тој него и у ранијим сезонама. Имали смо велике дуеле, победе и поразе против Реала, Милана, Бајерна, Брижа, Келна... Годинама смо скупљали искуство. Јурили смо финале Купа шампиона, Партизан га је имао из 1966. а ми нисмо. Остварили смо циљ пласманом у завршни меч, али кад смо већ дошли од финала онда смо учинили све да га и освојимо. По оној пословици, кад си се већ попео на дрво онда убери крушку.
ГУТАЛС НАМ ПОМОГАО УВЕВШИ ПИКСИЈА ТЕК У 112. МИНУТУ
Колико би вам теже у финалу да Драган Стојковић није ушао у игру у дресу Олимпика тек у 112. минуту?
- Тренер Марсеља, Белгијанац Рајмонд Гуталс направио је велику ствар за нас што је Пиксија оставио на клупи. Знали смо да ће тако бити, иако недељу дана пре меча у карантину нисмо имали телефоне. Кад је Стојковић ушао са два потеза показао је какав је мајстор.
Пикси није хтео да шутира пенал...
- Прошао сам поред њега и рекао ми је да га је Гуталс одредио да буде извођач и да му је одговорио нека он шутира јер га је касно увео у игру.
Сви ми који нисмо били у „Звездином систему“ били смо изненађени дефанзивном тактиком у финалу. Та генерација била је, ипак, упамћена по офанзивној игри?
- Циљ не бира средство. Тренер Љупко Петровић је тако одлучио и био у праву. Он нас је пре финала питао да ли хоћемо да играмо лепо и останемо упамћени као губитници или да победимо уз неатрактивну игру. Сви нам је, наравно, резултат био најважнији. Љупко их је противника анализирао до танчина. Олимпик је у четвртфиналу елиминисао Милан, у полуфиналу московски Спартак. Схватили смо да је боље да Марсељу препустимо иницијативу јер су они били најопаснији из контре, имали су опасне и брзе играче и лако освајали простор. Највише пажње обратили смо на прекиде, имали су сјајног извођача Криса Водла, у шпицу Папена и Абеди Пелеа. Француски тим је из два-три потеза успевао да матира противника. Осујетили смо сваки план ривала. Због много тактичких задатака финале и није било лепо за око.
Јесте ли се питали како ћете победити ако не нападате?
- Неко од нас је то питао Љупка. Он је одговорио: „остаће 0:0, Дика ће да одбрани пенал“ и тријумфоваћемо.
Знали сте како ће шутирати играчи Олимпика?
- Анализирао сам њихове извођаче. Аморос је ретко шутирао, два пута је на претходним утакмицама лопту слао у своју десну страну. Знао сам да неће да гађати други угао, али чекао сам га до последњег тренутка, одговарало ми је што је лопта била полувисока, за голмане је такав шут идеалан, много је теже него ударац по земљи. Био сам близу да одбраним још два пенала, закачио сам лопту.
С друге стране, Звездини извођачи били су непогрешиви, уосталом вежбали сте једанаестерце у домаћем првенству?
- То нам је доста помогло. За Робија сам знао да неће да промаши, не сећам се да некад није реализовао једанаестерац. Сјајно су шутнули и сви остали.
За вас је финале било посебно специфично, изродили сте се у јунака, а у реваншу полуфинала против Бајерна умало нистe постали трагичар због гола Аугенталера из слободног ударца?
- Лопта је ишла у мене и био сам сигуран да ћу да је ухватим, лопта је била мокра због клизаве траве, одбила ми се од руке и прошла кроз ноге. Цео свет ми се срушио у том тренутку. Убрзо сам рекао себи: „шта те брига, пролазимо и са 1:1 јер смо у Минхену победили 2:1. Исто ми је рекао и Љупко, да не смем да клонем духом. Само да нас не кошта. Одбранио сам после два-три опасна шута, Бајерн је повео 2:1, имао и стативу, тад нам је Бог вратио за све. Једини пут ми се у каријери десило да примим такав гол, хвала Богу да нас није коштао елиминације. Љупко ми је рекао: „добар си човек, вратиће ти се у финалу, тако је и било“ – закључио је подсећање Стеван Стојановић, са надимком мали Дика, по великом Дики, Александру Стојановићу, голману Звездине генерације из финала Купа УЕФА 1979.
ПАРМА УСКРАТИЛА ДРУГИ ЕВРОПСКИ ТРОФЕЈ
После успеха у Барију ви сте отишли у Антверпен, Роберт Просинечки у Реал, Драгиша Бинић у прашку Славију, Слободан Маровић у Норчепинг и Рефик Шабанаџовић у атински АЕК...
- Финале Купа шампиона тад није била последња утакмица у сезони као сада. Играли смо против Хајдука четири дана касније, потом пријатељску са Шалкеом у Гелзенкрихену. Тад сам се договорио са Антверпеном, отишао сам пре последњег кола, меч против Сарајева бранио је Милић Јовановић.
И са Антверпеном сте бранили у финалу Купа победника купова 1993. против Парме (1:3)?
За мој тадашњи клуб финале је било велики успех, као Звездина утакмица у Барију. Још смо играли на Вемблију у Лондону. Нисмо се обрукали, Парма је била хит Серије А са Асприљом, Бролином, Дином Бађом, Ди Кјаром, Бенаривом, Мелијем, на клупи је седео Невио Скала.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
