Binić: Nema cenu kad neko kaže da smo mu ulepšali mladost

Bilo je i boljih igrača u brojnim generacijama Crvene zvezde od nezaboravnog tima iz Barija. Sastav Ljupka Petrovića iz sezone 1990/91. najslavniji je u istoriji našeg klupskog fudbala, a njegov neizostavni deo bio je Dragiša Binić. Vihorno krilo vratilo se na Marakanu upravo pre početka najuspešnije takmičarske godine u istoriji kluba.

Prisećanje na podvig načinjen pre tačno 35 godina svakog od aktera za nas nezaboravnog finala Kupa šampiona učini beskrajno ponosnim. Binić je pristao da za Žurnal evocira uspomene:

- Naš evropski trofej ima specifičnu težinu, ne samo što smo ga mi jedini osvojili sa prostora nekadašnje Jugoslavije, nego što nismo imali strance u timu. Veće su šanse da Crvena zvezda ponovo bude prvak Evrope nego da neki klub osvoji Ligu šampiona samo sa domaćim igračima. Nismo ni bili svesni šta smo napravili. Možda kako vreme prolazi naš uspeh  sve više dobija na težini. Kad me sretne čovek na ulici i kaže mi hvala što si mi ulepšao mladost, to nema cenu. U to vreme bila je teška situaciji u državi, počelo je ratno stanje, dali smo narodu tračak nade, podarili malo veselja, radosti i sreće.

Mnogi iz tog vremena govorili su da je Zvezda igrala fudbal koji danas imamo priliku da gledamo kad se sastanu najjače ekipe u Evropi?

- Kako smo igrali, najbolje je govorio nedavno preminuli generalni sekretar Vladimir Cvetković: „Rumun Belodedić dodaje loptu do Hrvata Prosinečkog, Prosinečki do Srbina Binića, Binić odigrava do Pančeva, Makedonac ide napred”. To je primer kako smo brzo igrali. Jesmo bili preteča današnjem fudbalu. Imali smo u timu različite tipove  igrača. Protivnik nije mogao da nas sačuva. Nije se  znalo da li će Mihajlović da uputi udarac, Prosinečki da odigra pas ili da kvalitetno šutne, Savićević da probije sam, ili ću ja da protrčim i da ne mogu da me stignu, da se Pančev izbori u teškoj poziciji, iz koje bi malo ko uspeo da zatrese mrežu. Moralo je to na kraju i da se se uigra, a Ljupko Petrović je znao kako da to uradi. On nije vršio pritisak na nas, pustio nas je da sami korigujemo svoje odluke na terenu. Igrali smo na gol više. Nije nas zanimalo ko je sa druge strane. Fizički smo bili maksimalno spremni, manje je bilo povreda, igrali smo u kontinuitetu. Bile su tad samo dve izmene.

Pomenuli ste Vladimira Cvetkovića, koji je uz Dragana Džajića imao veliku ulogu na putu do evropskog trona. Kako ste sarađivali sa njima?

- Oni su pokazali kako treba voditi klub. Na svakoj utakmici u Evropi, kao i u prvenstvu bili su na klupi sa nama. Živeli su za te mečeve. Takođe, imali smo takvu grupu da niko nije da uđe kod nas, čak ni oni. Moralo je da bude onako kako smo se dogovorili. Nikad se nije došlo u takvu situaciju, ali uprava je to osetila i podržavala nas. Znali su da odnos između igrača i rukovodstva treba da bude takav.

Veliko finale protiv Marselja nije bilo zanmljivo. Naravno, rezultat se pamti, ali kako vi kao akter finala gledate na samu utakmicu?

- Na početku smo ,,gazili” Olimpik. Imao sam jedni šansu, nametnuli smo ritam, ali ne vredi, vraćali smo se nazad i utakmica je išla u tom smeru. Nije mi se sviđala igra, rezultat je druga stvar. Nismo bili tim koji se brani, cele sezone smo igrali na gol više. Osvojili smo Kup šampiona bez poraza i na svakoj utakmici postigli gol, osim u finalu.

U penal seriji Olmeta nije imao šanse da pogodi stranu i odbrani bilo čiji šut. Bili ste drugi izvođač, odmah posle Prosinečkog?

- U toku prvenstva smo šutirali jedanaesterce i bili spremni za njih. Trebalo je da šutiram peti penal, ali video sam da su saigrači malo nervozni i odlučio sam da ja prvi šutiram, samo da dignem malo ekipu, da ne odemo u depresiju. Javio se Prosinečki i preuzeo odgovornost. Onda sam ja uzeo da šutiram drugi. Već smo imali prednost od dva razlike i svima je bilo lakše. Videlo se i na kraju, napadač Olimpika pre poslednjeg penala je prišao i čestitao.

Sećate se sigurno dobro slavlja posle pobede?

- Nisam ni otišao sa ekipom u hotel gde smo bili. Morao sam na doping kontrolu, mislili su da sam uzimao nedozvoljena sredstva jer sam mnogo trčao. Čekao sam dva sata da bih dao urin i da bi me proverili. Nije bilo šanse da odem u ve-ce od uzbuđenja, umora, svega... Kasnio sam, u hotelu je već počelo veselje. Bilo je muzike, trubača, navijača, baklji.

Šta ste najviše upamtili sa dočeka u Beogradu?

- Pamtim anegdotu. Kod kapija Beograda živeli su moji drugari i želeo sam da im odnesem trofej da se slikaju. Međutim, mnogi su me videli, izašli su iz tri solitera i odjednom se skupilo hiljadu ljudi. Znao sam da će to da potraje dva, tri sata. Rekao sam im da ću otići na piće, da ne mogu da čekam, pa ću se vratiti po pehar. Došao sam posle određenog vremena, više nije bilo ljudi. Otišli su na obližnje igralište, podelili se na Zvezdu i Partizan i igrali za trofej (smeh). U to vreme smo na neki način krojili sudbinu, karijeru i budućnost dece. Sport je jedina ispravna stvar, tu nema politike i drugih stvari. Vrediš ili ne vrediš – zaključio je Binić u svom stilu.