Било је и бољих играча у бројним генерацијама Црвене звезде од незаборавног тима из Барија. Састав Љупка Петровића из сезоне 1990/91. најславнији је у историји нашег клупског фудбала, а његов неизоставни део био је Драгиша Бинић. Вихорно крило вратило се на Маракану управо пре почетка најуспешније такмичарске године у историји клуба.
Присећање на подвиг начињен пре тачно 35 година сваког од актера за нас незаборавног финала Купа шампиона учини бескрајно поносним. Бинић је пристао да за Журнал евоцира успомене:
- Наш европски трофеј има специфичну тежину, не само што смо га ми једини освојили са простора некадашње Југославије, него што нисмо имали странце у тиму. Веће су шансе да Црвена звезда поново буде првак Европе него да неки клуб освоји Лигу шампиона само са домаћим играчима. Нисмо ни били свесни шта смо направили. Можда како време пролази наш успех све више добија на тежини. Кад ме сретне човек на улици и каже ми хвала што си ми улепшао младост, то нема цену. У то време била је тешка ситуацији у држави, почело је ратно стање, дали смо народу трачак наде, подарили мало весеља, радости и среће.
Многи из тог времена говорили су да је Звезда играла фудбал који данас имамо прилику да гледамо кад се састану најјаче екипе у Европи?
- Како смо играли, најбоље је говорио недавно преминули генерални секретар Владимир Цветковић: „Румун Белодедић додаје лопту до Хрвата Просинечког, Просинечки до Србина Бинића, Бинић одиграва до Панчева, Македонац иде напред”. То је пример како смо брзо играли. Јесмо били претеча данашњем фудбалу. Имали смо у тиму различите типове играча. Противник није могао да нас сачува. Није се знало да ли ће Михајловић да упути ударац, Просинечки да одигра пас или да квалитетно шутне, Савићевић да пробије сам, или ћу ја да протрчим и да не могу да ме стигну, да се Панчев избори у тешкој позицији, из које би мало ко успео да затресе мрежу. Морало је то на крају и да се се уигра, а Љупко Петровић је знао како да то уради. Он није вршио притисак на нас, пустио нас је да сами коригујемо своје одлуке на терену. Играли смо на гол више. Није нас занимало ко је са друге стране. Физички смо били максимално спремни, мање је било повреда, играли смо у континуитету. Биле су тад само две измене.
Поменули сте Владимира Цветковића, који је уз Драгана Џајића имао велику улогу на путу до европског трона. Како сте сарађивали са њима?
- Они су показали како треба водити клуб. На свакој утакмици у Европи, као и у првенству били су на клупи са нама. Живели су за те мечеве. Такође, имали смо такву групу да нико није да уђе код нас, чак ни они. Морало је да буде онако како смо се договорили. Никад се није дошло у такву ситуацију, али управа је то осетила и подржавала нас. Знали су да однос између играча и руководства треба да буде такав.
Велико финале против Марсеља није било занмљиво. Наравно, резултат се памти, али како ви као актер финала гледате на саму утакмицу?
- На почетку смо ,,газили” Олимпик. Имао сам једни шансу, наметнули смо ритам, али не вреди, враћали смо се назад и утакмица је ишла у том смеру. Није ми се свиђала игра, резултат је друга ствар. Нисмо били тим који се брани, целе сезоне смо играли на гол више. Освојили смо Куп шампиона без пораза и на свакој утакмици постигли гол, осим у финалу.
У пенал серији Олмета није имао шансе да погоди страну и одбрани било чији шут. Били сте други извођач, одмах после Просинечког?
- У току првенства смо шутирали једанаестерце и били спремни за њих. Требало је да шутирам пети пенал, али видео сам да су саиграчи мало нервозни и одлучио сам да ја први шутирам, само да дигнем мало екипу, да не одемо у депресију. Јавио се Просинечки и преузео одговорност. Онда сам ја узео да шутирам други. Већ смо имали предност од два разлике и свима је било лакше. Видело се и на крају, нападач Олимпика пре последњег пенала је пришао и честитао.
Сећате се сигурно добро славља после победе?
- Нисам ни отишао са екипом у хотел где смо били. Морао сам на допинг контролу, мислили су да сам узимао недозвољена средства јер сам много трчао. Чекао сам два сата да бих дао урин и да би ме проверили. Није било шансе да одем у ве-це од узбуђења, умора, свега... Каснио сам, у хотелу је већ почело весеље. Било је музике, трубача, навијача, бакљи.
Шта сте највише упамтили са дочека у Београду?
- Памтим анегдоту. Код капија Београда живели су моји другари и желео сам да им однесем трофеј да се сликају. Међутим, многи су ме видели, изашли су из три солитера и одједном се скупило хиљаду људи. Знао сам да ће то да потраје два, три сата. Рекао сам им да ћу отићи на пиће, да не могу да чекам, па ћу се вратити по пехар. Дошао сам после одређеног времена, више није било људи. Отишли су на оближње игралиште, поделили се на Звезду и Партизан и играли за трофеј (смех). У то време смо на неки начин кројили судбину, каријеру и будућност деце. Спорт је једина исправна ствар, ту нема политике и других ствари. Вредиш или не вредиш – закључио је Бинић у свом стилу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
