Tim uvek ispred pojedinca

Šta bi Tatjana sa terena rekla Tatjani iz fotelje i obrnuto?

- To bi bio okršaj titana. Šalim se. Tatjana sa terena bi verovatno rekla: „Manje priče. Pogledaj semafor. Igramo do kraja.“ U sportu rezultat vidite posle 60 minuta i tu nema mnogo prostora za objašnjenja. A Tatjana iz ove pozicije bi onoj sa terena rekla: „Ne dobija se svaka utakmica kontrom. Neke se dobijaju strpljenjem.“ Danas mnogo više razumem koliko su za dobar sistem potrebni strpljenje, procedura, razgovor, institucije i dugoročan rad. U javnoj politici rezultat ne vidite posle 60 minuta, već tek posle nekoliko godina. Ali oko jednog ne bi bilo dileme, obe bi rekle isto: tim je uvek važniji od pojedinca.

Kao nekadašnja vrhunska rukometašica, koliko vam iskustvo sa terena danas pomaže u donošenju odluka?

- Ne bih rekla samo iskustvo koje nosim kao nekadašnja rukometašica. Posle aktivne igračke karijere, nastavila sam da budem u sportu i iz drugih uloga, kao sportski radnik u klubu, kroz rad u vođenju Gradskog rukometnog saveza Novog Sada, kao delegat Evropske i Svetske rukometne federacije, ali i kroz iskustvo koje nosim iz Narodne skupštine Republike Srbije, kao narodna poslanica i predsednica skupštinskog Pododbora za sport. Sva ta iskustva danas mi mnogo znače, jer mnoge stvari u sportu ne morate da mi objašnjavate teorijski, živela sam ih iz različitih pozicija. I jako dobro znam koliko jedna dobra odluka ili jedna pružena prilika mogu da promene sportski put deteta ili mladog sportiste. Sve to mi pomaže da razumem ljude i probleme sa kojima se svakodnevno susreću, ali i da ih usmerim kako da ih prevaziđu

Da li iz tog razloga možete više da razumete potrebe sportista, jedna od njih je i vaša ćerka Lara, rukometni golman?

- Sigurno. Danas sport mogu da posmatram iz tri različita ugla – kao nekadašnja sportistkinja, kao roditelj aktivnog sportiste i kao neko ko učestvuje u donošenju javnih odluka. Kao bivša sportistkinja, a sada i kroz Laru, vidim koliko se sport promenio od vremena kad sam ja počinjala u tom istom sportu. Kao roditelj, i baš zato što je moja ćerka u istom sportu kojim sam se i sama bavila, a vidim i koliko predispozicija, talenta i želje ima, moram da budem još odgovornija. Kao majci, njene potrebe, zdravlje i razvoj uvek će mi biti na prvom mestu. I sama sam tokom karijere imala ogromnu podršku svojih roditelja i znam koliko ona znači. Ali istovremeno verujem da Lara sama mora da gradi svoj put, da radi, izbori se za svoje mesto i sama donese odluku da li je sport njeno životno opredeljenje. To niko, pa ni roditelj, ne može da uradi umesto nje. A kao nekome ko učestvuje u donošenju javnih odluka, iskustvo roditelja deteta koje je u sportu i koje je već sa 14 godina, kao reprezentativka i jedna od najmlađih učesnica, dobila značajno međunarodno sportsko priznanje kako za nju tako i za našu reprezentaciju, pomaže mi da mnogo realnije sagledam koliko stvarni uslovi za rad utiču na razvoj talentovanog deteta. U radu sa decom, naš sistem mora da prepozna da li dete ima dobar termin za trening, kvalitetnog trenera, odgovarajuću stručnu i medicinsku podršku i realnu mogućnost da napreduje. A tamo gde postoji problem koji usporava ili ograničava razvoj deteta, obaveza sistema je da ga prepozna i traži rešenje.

Osvojili ste bronzu na svetskom prvenstvu 2001. Šta biste još izdvojili kao najveći uspeh?

- Ta medalja, kao i srebro sa Mediteranskih igara, i jako mi je žao što nismo imale prilika da ih ostvarimo više, imaju posebno mesto i ne mogu se meriti istim aršinom kao klupski trofeji i evropske klupske titule, a njih ima za nabrajanje. Ipak, ako bih izdvojila jedan od najsnažnijih sportskih osećaja koje sam doživela, onda su to kvalifikacione utakmice protiv Holandije. Nakon nerešenog rezultata u prvoj utakmici kod kuće, pobedile smo sa dva gola razlike u gostima i izborile plasman na Evropsko prvenstvo 1998, posle niza godina sankcija i svega što je naša generacija zbog njih prošla. Zato taj plasman za mene nije bio samo sportski rezultat, već osećaj da se ponovo vraćamo tamo gde pripadamo. Ali kada danas pogledam celu karijeru, velikim uspehom smatram i trajanje. Godine provedene u reprezentaciji, niz sezona u najvišem evropskom klupskom takmičenju – Ligi šampiona, različite klubove i zemlje, trenere i saigračice, čast da budem kapiten reprezentacije i sve ono čemu vas takav put nauči da biste mogli da trajete. A možda mi je danas posebno drago što posle poslednje utakmice nisam zatvorila vrata sportu. Ostala sam mu verna, samo u drugim ulogama.

SPAJANjEM DVE PERSPEKTIVE NASTAJU NAJBOLjE ODLUKE

Za jedno se složila – kad se spoje dve Tanje, nastaje najbolji prozvod.

- Javna funkcija traži i nešto više, jednaku odgovornost prema svima. Danas sam deo tima gradonačelnika i na ovoj funkciji ne predstavljam jedan sport, jedan klub ili grupu sportista, već moram da sagledam potrebe čitavog sportskog sistema Novog Sada. Zato svoje iskustvo smatram velikom prednošću. Sportistkinja u meni pomaže mi da razumem svakog pojedinca u sistemu, a funkcija me obavezuje da vidim celinu. I mislim da su najbolje odluke upravo one u kojima uspete da spojite te dve perspektive.