Тим увек испред појединца

Шта би Татјана са терена рекла Татјани из фотеље и обрнуто?

- То би био окршај титана. Шалим се. Татјана са терена би вероватно рекла: „Мање приче. Погледај семафор. Играмо до краја.“ У спорту резултат видите после 60 минута и ту нема много простора за објашњења. А Татјана из ове позиције би оној са терена рекла: „Не добија се свака утакмица контром. Неке се добијају стрпљењем.“ Данас много више разумем колико су за добар систем потребни стрпљење, процедура, разговор, институције и дугорочан рад. У јавној политици резултат не видите после 60 минута, већ тек после неколико година. Али око једног не би било дилеме, обе би рекле исто: тим је увек важнији од појединца.

Као некадашња врхунска рукометашица, колико вам искуство са терена данас помаже у доношењу одлука?

- Не бих рекла само искуство које носим као некадашња рукометашица. После активне играчке каријере, наставила сам да будем у спорту и из других улога, као спортски радник у клубу, кроз рад у вођењу Градског рукометног савеза Новог Сада, као делегат Европске и Светске рукометне федерације, али и кроз искуство које носим из Народне скупштине Републике Србије, као народна посланица и председница скупштинског Пододбора за спорт. Сва та искуства данас ми много значе, јер многе ствари у спорту не морате да ми објашњавате теоријски, живела сам их из различитих позиција. И јако добро знам колико једна добра одлука или једна пружена прилика могу да промене спортски пут детета или младог спортисте. Све то ми помаже да разумем људе и проблеме са којима се свакодневно сусрећу, али и да их усмерим како да их превазиђу

Да ли из тог разлога можете више да разумете потребе спортиста, једна од њих је и ваша ћерка Лара, рукометни голман?

- Сигурно. Данас спорт могу да посматрам из три различита угла – као некадашња спортисткиња, као родитељ активног спортисте и као неко ко учествује у доношењу јавних одлука. Као бивша спортисткиња, а сада и кроз Лару, видим колико се спорт променио од времена кад сам ја почињала у том истом спорту. Као родитељ, и баш зато што је моја ћерка у истом спорту којим сам се и сама бавила, а видим и колико предиспозиција, талента и жеље има, морам да будем још одговорнија. Као мајци, њене потребе, здравље и развој увек ће ми бити на првом месту. И сама сам током каријере имала огромну подршку својих родитеља и знам колико она значи. Али истовремено верујем да Лара сама мора да гради свој пут, да ради, избори се за своје место и сама донесе одлуку да ли је спорт њено животно опредељење. То нико, па ни родитељ, не може да уради уместо ње. А као некоме ко учествује у доношењу јавних одлука, искуство родитеља детета које је у спорту и које је већ са 14 година, као репрезентативка и једна од најмлађих учесница, добила значајно међународно спортско признање како за њу тако и за нашу репрезентацију, помаже ми да много реалније сагледам колико стварни услови за рад утичу на развој талентованог детета. У раду са децом, наш систем мора да препозна да ли дете има добар термин за тренинг, квалитетног тренера, одговарајућу стручну и медицинску подршку и реалну могућност да напредује. А тамо где постоји проблем који успорава или ограничава развој детета, обавеза система је да га препозна и тражи решење.

Освојили сте бронзу на светском првенству 2001. Шта бисте још издвојили као највећи успех?

- Та медаља, као и сребро са Медитеранских игара, и јако ми је жао што нисмо имале прилика да их остваримо више, имају посебно место и не могу се мерити истим аршином као клупски трофеји и европске клупске титуле, а њих има за набрајање. Ипак, ако бих издвојила један од најснажнијих спортских осећаја које сам доживела, онда су то квалификационе утакмице против Холандије. Након нерешеног резултата у првој утакмици код куће, победиле смо са два гола разлике у гостима и избориле пласман на Европско првенство 1998, после низа година санкција и свега што је наша генерација због њих прошла. Зато тај пласман за мене није био само спортски резултат, већ осећај да се поново враћамо тамо где припадамо. Али када данас погледам целу каријеру, великим успехом сматрам и трајање. Године проведене у репрезентацији, низ сезона у највишем европском клупском такмичењу – Лиги шампиона, различите клубове и земље, тренере и саиграчице, част да будем капитен репрезентације и све оно чему вас такав пут научи да бисте могли да трајете. А можда ми је данас посебно драго што после последње утакмице нисам затворила врата спорту. Остала сам му верна, само у другим улогама.

СПАЈАЊЕМ ДВЕ ПЕРСПЕКТИВЕ НАСТАЈУ НАЈБОЉЕ ОДЛУКЕ

За једно се сложила – кад се споје две Тање, настаје најбољи прозвод.

- Јавна функција тражи и нешто више, једнаку одговорност према свима. Данас сам део тима градоначелника и на овој функцији не представљам један спорт, један клуб или групу спортиста, већ морам да сагледам потребе читавог спортског система Новог Сада. Зато своје искуство сматрам великом предношћу. Спортисткиња у мени помаже ми да разумем сваког појединца у систему, а функција ме обавезује да видим целину. И мислим да су најбоље одлуке управо оне у којима успете да спојите те две перспективе.