Priča o frizurama pod karipskim suncem

Život je kao odlazak kod frizera. Ti mu kažeš šta hoćeš, a on uradi ono što on misli da je najbolje .-  narodna izreka

Ima nečeg duboko nadrealnog u aktuelnom trenutku globalnog fudbala što podseća na čuvenu dramu Luiđija Pirandela „Tako je (ako vam se tako čini)“. Delo sicilijanskog  nobelovca u kojem objektivna istina ne postoji, već svako kreira sopstvenu verziju stvarnosti. Na zvaničnom sajtu FIFA upravo blešti vest da će mitska brazilska Marakana – taj sveti hram fudbalskog romantizma – biti domaćin otvaranja i finala Svetskog prvenstva za žene 2027. godine. Ta objava je dizajnirana da kreira Fifinu stvarnost: sistem funkcioniše besprekorno, predsednik drži sve konce. Pa ipak, dok on deluje potpuno opušteno, igrajući padel i šaljući poruke o globalnom jedinstvu, iza kulisa traje potpuno drugačija predstava – sukob oko tajnih dokumenata i hladnih algoritamskih matrica  privatnih investicionih fondova sa Menhetna.

Pitanje koje danas lebdi iznad Ciriha i fudbalskog sveta  nije samo fudbalsko -  političko: da li će Đani Infantino ići do samog kraja kroz ovaj teatar apsurda ili svedočimo sutonu jedne ere?

Kada je isplivao tajni projekat iz sefova – pokušaj da se privatnom kapitalu prepusti dvadeset odsto mondijalske duše bez znanja krovnih konfederacija – postalo je jasno da je granica pređena. Odgovor je stigao u formi hladnog, pravničkog pisma koje je zapravo delovalo kao elegantno upozorenje pred buru: „Sačuvajte svu dokumentaciju, ne brišite mejlove, poruke iz telefona, statuse sa .... i zamrznite prepiske.“ To je trenutak kada se u priču uključuje i glas onih zbog kojih se igra igra – navijača, čiji je bes zbog pokušaja da se i omladinska takmičenja pretvore u fabrike novca postao prevelik teret za urušeni legitimitet iz Ciriha.

U tom kontekstu, nedavna poruka iz KONKAKAF-a ( tačnije Viktora Montaljanija)  da prvi čovek svetskog fudbala nije dobrodošao na omladinski turnir u Dominikanskoj Republici predstavljala je prvu javnu objavu nedobrodošlice, daleko od bilo kakvog protokola i diplomatske uglađenosti. Montaljani, koji je takođe potpredsednik FIFA i koji je najavljivan kao verovatni kandidat za protivkandidata protiv Infantina na izborima sledeće godine, upozorio ga je na uticaj njegovog prisustva.

„Verujem da će se, s obzirom na krizu upravljanja koja okružuje FIFA kao rezultat vašeg kontroverznog predloga FIFA Forvard Enterprajz, mediji fokusirati na ovu situaciju, što će nažalost značajno umanjiti tehničku prirodu omladinskog takmičenja CFU“, navodi se u pismu Kanađanina.

„Stoga vas s poštovanjem molim u ime fudbala da preispitate svoje prisustvo, jer će to nažalost potkopati tehničku prirodu ove važne aktivnosti razvoja mladih.“

Uprkos Montaljanijevoj molbi, Infantino je u petak stigao u Dominikansku Republiku, karipsko ostrvo, i sastao se sa lokalnim političarima i Žozeom Dešamom, šefom fudbalskog saveza zemlje. Infantino je takođe prisustvovao večeri sa predstavnicima Karipske fudbalske unije (CFU), regionalnog udruženja u regionu. Iako pretnja bojkotom, koji je najavila UEFA, i dalje postoji, evropski timovi su nastavili da imenuju svoje sastave za predstojeće turnire. Glavna selektorka reprezentacije Engleske Lidija Bedford, na primer, u subotu je imenovala tim za Svetsko prvenstvo za žene do 20 godina, koje upravo počinje u Poljskoj.

Ipak, nema mesta zabludi – ovo pismo je suptilni početak još jedne predsedničke kampanje za izbore koji slede. Iza tog gesta stoji „živi zid“ petnaestorice moćnika iz Saveta FIFA koji u ovom trenutku spaja nespojivo. Kada se u isti red, sa zajedničkim ciljem i povučenom podrškom, postave Viktor Montaljani, Šeik Salman bin Ebrahim Al-Kalifa, Aleksander Čeferin, Šandor Čanji, Debi Hjuit, Gabrijele Gravina, Noel Muni, Jan Maksvel, Kohzo Tashima, Marijano Araneta, Razvan Burleanu, Peter Peters, Dejan Savićević, Fernando Sarnej i Sajmon Koks, jasno je da to više nije izolovana pobuna. Ovaj moćni koalicioni blok, iako u telu od 35 članova nema samostalno apsolutnu većinu, predstavlja najjaču udruženu snagu u Savetu koja ima političku moć da preko svojih matičnih nacionalnih saveza na terenu pokrene legalnu institucionalnu lavinu i formalni zahtev za vanredni kongres.

Sa druge strane te fudbalske pozornice, uz Infantina su kao najbliži zaštitnici i stubovi odbrane u Savetu FIFA ostali Patris Mocepe (predsednik afričkog CAF-a), Alehandro Domingez (predsednik južnoameričkog KONMEBOL-a) i lojalni padel-diplomata Matijas Grafstrom (generalni sekretar FIFA). Ova trojka očajnički pokušava da animira ostatak neopredeljenih članova Saveta FIFA i obezbedi glasove iz baze Afrike i Južne Amerike, nadajući se da će tako uspeti da izoluje i nadglasa pobunjeni bedem petnaestorice.

Ipak, uprkos tome što mu najuticajniji deo Saveta okreće leđa, Đani (do juče svemoćni Džoni) demonstrira „neverovatnu lakoću postojanja“. Koliko je cela situaciя pretočena u pirandelovsku komediju, najbolje opisuje skoro nestvarna anegdota sa Kariba. Novinar, koji i sam nema kosu, uputio mu je direktno i oštro pitanje: da li planira da se povuče? Infantino ga je pogledao, nasmejao se i kratko dobacio: „Imate lepu frizuru.“ Kada je novinar nastavio da insistira na odgovoru, usledio je konačni manevar: „Vidimo se kod frizera!“

I tu dolazimo do paradoksa našeg doba: dok bruji ceo svet o ovom površnom dijalogu, suština ostaje potpuno u senci. Mediji i javnost su progutali udicu spektakla; svi raspravljaju o karipskoj metafori o frizeru dvojice ljudi, dok malo ko zapravo vidi geopolitički zemljotres iza kulisa. Taj zamišljeni „frizer“ je postao savršena dimna zavesa. U bogatom i prelepom srpskom jeziku postoji onaj precizan kolokvijalni izraz koji ogoljava ovu scenu – „Ko te šiša“. Infantinova poruka sa Kariba je zapravo prevedena verzija te fraze: čist čin potpunog ignorisanja i nezainteresovanosti za pisma iz Niona, za pretnje zaverenika i za bes navijača. To je mesto gde se zabavom za mase šišaju vesti i frizira pažnja javnosti, kako se ne bi gledalo u sefove koji čekaju ozbiljnu istragu. Istinski pirandelovski zaplet: stvarnost je ono što zabavlja javnost, a ne ono što je istina. Tako je, ako vam se tako čini.

Do 18. novembra ostalo je nepunih devedeset dana – period previše kratak za diplomatiju, a savršeno tempiran za brutalnu završnicu. A, već 19. novembra – samo dan nakon zatvaranja predsedničkih kandidatura – počinje Svetsko prvenstvo za dečake do 17 godina u Kataru. Dok u Cirihu bude gorelo pod nogama, Đani će već uživati pod reflektorima Dohe. To je turnir koji on sigurno neće propustiti, jer Katar je proverena sigurna zona za padel-diplomatiju u trenutku kada u Švajcarskoj počne oštro „šišanje“.

Ovaj bedem od petnaest uticajnih funkcionera ima manje od tri meseca da svoj veliki politički uticaj pretoči u akciju na terenu i aktivira bazu nacionalnih saveza za formalni zahtev. Njihov zadatak je da kroz statutarne mehanizme svojih federacija do sredine oktobra zvanično pokrenu proceduru za uvrštavanje tačke o glasanju o nepoverenju na predstojećem Kongresu i predstave zajedničkog kandidata. Ako ovih petnaest imena ostane jedinstveno, Infantino 18. novembra neće predati kandidaturu za novi mandat, već izveštaj o sopstvenoj odbrani.

Ona pismena opomena pred tužbu o čuvanju dokumenata stupa na snagu. Kako se rok bliži, pravni timovi pobunjenih konfederacija spremaju radikalan korak: ukoliko se iz datoteka FIFA ne isporuče traženi mejlovi, pred švajcarskim civilnim sudovima biće pokrenut zahtev za privremeno zamrzavanje svih komercijalnih odluka predsednika, što bi dovelo do potpune paralize sistema uoči zatvaranja lista.

Kada se zavesa spusti i reflektori utihnu, ovaj trenutak globalnog fudbala ostaće upamćen kao čist Pirandelo. Na jednoj strani pozornice nalazi se petnaest moćnih članova Saveta čiji uticaj drži pravni mač u rukama, na drugoj su najistureniji branioci Mocepe, Domingez i Grafstrom koji pokušavaju da održe iluziju stabilnosti među ostalim članovima, dok u sredini Đani Infantino lagano udara padel lopticu, pokazujući svetu svoju verziju stvarnosti u kojoj je nedodirljiv.

Sudbina fudbalske imperije vredne 20 milijardi dolara prelomljena je u onoj karipskoj sceni o frizuri, o kojoj bruji planeta zanemarujući suštinu. To je relativizam na delu – predstava u kojoj se za krajnji ishod ne čeka sudijski zvižduk, već sledeći potez na velikoj geopolitičkoj tabli. Peščani sat je već okrenut, a devedeset dana brzo ističu. Uoči 18. novembra neko će definitivno ostati bez krune – ili kroz institucionalni pad pod teretom udruženih saveza i civilnih sudova, ili kroz ono najavljeno, najelegantnije šišanje u istoriji igre.

Fudbal je oduvek bio veći od svake kancelarije, svake fotelje u Cirihu i svakog tajnog fonda, pa će tako preživeti i ovaj najveći institucionalni vrtlog. Dok se sistemi lome, a zvaničnici prebrojavaju glasove pred sudbonosni 18. novembar, igra se uvek vraća tamo gde je jedino stvarna – na teren. Kada se ova predstava završi, a prašina karipskog i pirandelovskog teatra apsurda konačno slegne, Marakana i svi drugi svetski stadioni nastaviće da žive za one prave trenutke, daleko od PR smicalica, frizerskih makaza i „mašinica“.

Jer na kraju krajeva, život je baš kao fudbal: koliko god predano se planira svaka akcija, određuje i sprovodi taktika, igra na terenu uvek uradi ono što ona misli da je najbolje.

 * Izreka iz nadnaslova je poslovica iz sveta biznisa i finansija, a globalno ju je najviše proslavio čuveni američki milijarder i investitor Voren Bafet. On je ovu rečenicu redovno koristio, a posebno je ostala upamćena sa godišnjeg sastanka njegovog konglomerata Berkshire Hathaway 1994. godine.