Прича о фризурама под карипским сунцем

Живот је као одлазак код фризера. Ти му кажеш шта хоћеш, а он уради оно што он мисли да је најбоље .-  народна изрека

Има нечег дубоко надреалног у актуелном тренутку глобалног фудбала што подсећа на чувену драму Луиђија Пирандела „Тако је (ако вам се тако чини)“. Дело сицилијанског  нобеловца у којем објективна истина не постоји, већ свако креира сопствену верзију стварности. На званичном сајту ФИФА управо блешти вест да ће митска бразилска Маракана – тај свети храм фудбалског романтизма – бити домаћин отварања и финала Светског првенства за жене 2027. године. Та објава је дизајнирана да креира Фифину стварност: систем функционише беспрекорно, председник држи све конце. Па ипак, док он делује потпуно опуштено, играјући падел и шаљући поруке о глобалном јединству, иза кулиса траје потпуно другачија представа – сукоб око тајних докумената и хладних алгоритамских матрица  приватних инвестиционих фондова са Менхетна.

Питање које данас лебди изнад Цириха и фудбалског света  није само фудбалско -  политичко: да ли ће Ђани Инфантино ићи до самог краја кроз овај театар апсурда или сведочимо сутону једне ере?

Када је испливао тајни пројекат из сефова – покушај да се приватном капиталу препусти двадесет одсто мондијалске душе без знања кровних конфедерација – постало је јасно да је граница пређена. Одговор је стигао у форми хладног, правничког писма које је заправо деловало као елегантно упозорење пред буру: „Сачувајте сву документацију, не бришите мејлове, поруке из телефона, статусе са .... и замрзните преписке.“ То је тренутак када се у причу укључује и глас оних због којих се игра игра – навијача, чији је бес због покушаја да се и омладинска такмичења претворе у фабрике новца постао превелик терет за урушени легитимитет из Цириха.

У том контексту, недавна порука из КОНКАКАФ-а ( тачније Виктора Монтаљанија)  да први човек светског фудбала није добродошао на омладински турнир у Доминиканској Републици представљала је прву јавну објаву недобродошлице, далеко од било каквог протокола и дипломатске углађености. Монтаљани, који је такође потпредседник ФИФА и који је најављиван као вероватни кандидат за противкандидата против Инфантина на изборима следеће године, упозорио га је на утицај његовог присуства.

„Верујем да ће се, с обзиром на кризу управљања која окружује ФИФА као резултат вашег контроверзног предлога ФИФА Форвард Ентерпрајз, медији фокусирати на ову ситуацију, што ће нажалост значајно умањити техничку природу омладинског такмичења ЦФУ“, наводи се у писму Канађанина.

„Стога вас с поштовањем молим у име фудбала да преиспитате своје присуство, јер ће то нажалост поткопати техничку природу ове важне активности развоја младих.“

Упркос Монтаљанијевој молби, Инфантино је у петак стигао у Доминиканску Републику, карипско острво, и састао се са локалним политичарима и Жозеом Дешамом, шефом фудбалског савеза земље. Инфантино је такође присуствовао вечери са представницима Карипске фудбалске уније (CFU), регионалног удружења у региону. Иако претња бојкотом, који је најавила УЕФА, и даље постоји, европски тимови су наставили да именују своје саставе за предстојеће турнире. Главна селекторка репрезентације Енглеске Лидија Бедфорд, на пример, у суботу је именовала тим за Светско првенство за жене до 20 година, које управо почиње у Пољској.

Ипак, нема места заблуди – ово писмо је суптилни почетак још једне председничке кампање за изборе који следе. Иза тог геста стоји „живи зид“ петнаесторице моћника из Савета ФИФА који у овом тренутку спаја неспојиво. Када се у исти ред, са заједничким циљем и повученом подршком, поставе Виктор Монтаљани, Шеик Салман бин Ебрахим Ал-Калифа, Александер Чеферин, Шандор Чањи, Деби Хјуит, Габријеле Гравина, Ноел Муни, Јан Максвел, Кохзо Тасхима, Маријано Аранета, Разван Бурлеану, Петер Петерс, Дејан Савићевић, Фернандо Сарнеј и Сајмон Кокс, јасно је да то више није изолована побуна. Овај моћни коалициони блок, иако у телу од 35 чланова нема самостално апсолутну већину, представља најјачу удружену снагу у Савету која има политичку моћ да преко својих матичних националних савеза на терену покрене легалну институционалну лавину и формални захтев за ванредни конгрес.

Са друге стране те фудбалске позорнице, уз Инфантина су као најближи заштитници и стубови одбране у Савету ФИФА остали Патрис Моцепе (председник афричког ЦАФ-а), Алехандро Домингез (председник јужноамеричког КОНМЕБОЛ-а) и лојални падел-дипломата Матијас Графстром (генерални секретар ФИФА). Ова тројка очајнички покушава да анимира остатак неопредељених чланова Савета ФИФА и обезбеди гласове из базе Африке и Јужне Америке, надајући се да ће тако успети да изолује и надгласа побуњени бедем петнаесторице.

Ипак, упркос томе што му најутицајнији део Савета окреће леђа, Ђани (до јуче свемоћни Џони) демонстрира „невероватну лакоћу постојања“. Колико је цела ситуация преточена у пиранделовску комедију, најбоље описује скоро нестварна анегдота са Кариба. Новинар, који и сам нема косу, упутио му је директно и оштро питање: да ли планира да се повуче? Инфантино га је погледао, насмејао се и кратко добацио: „Имате лепу фризуру.“ Када је новинар наставио да инсистира на одговору, уследио је коначни маневар: „Видимо се код фризера!“

И ту долазимо до парадокса нашег доба: док бруји цео свет о овом површном дијалогу, суштина остаје потпуно у сенци. Медији и јавност су прогутали удицу спектакла; сви расправљају о карипској метафори о фризеру двојице људи, док мало ко заправо види геополитички земљотрес иза кулиса. Тај замишљени „фризер“ је постао савршена димна завеса. У богатом и прелепом српском језику постоји онај прецизан колоквијални израз који огољава ову сцену – „Ко те шиша“. Инфантинова порука са Кариба је заправо преведена верзија те фразе: чист чин потпуног игнорисања и незаинтересованости за писма из Ниона, за претње завереника и за бес навијача. То је место где се забавом за масе шишају вести и фризира пажња јавности, како се не би гледало у сефове који чекају озбиљну истрагу. Истински пиранделовски заплет: стварност је оно што забавља јавност, а не оно што је истина. Тако је, ако вам се тако чини.

До 18. новембра остало је непуних деведесет дана – период превише кратак за дипломатију, а савршено темпиран за бруталну завршницу. А, већ 19. новембра – само дан након затварања председничких кандидатура – почиње Светско првенство за дечаке до 17 година у Катару. Док у Цириху буде горело под ногама, Ђани ће већ уживати под рефлекторима Дохе. То је турнир који он сигурно неће пропустити, јер Катар је проверена сигурна зона за падел-дипломатију у тренутку када у Швајцарској почне оштро „шишање“.

Овај бедем од петнаест утицајних функционера има мање од три месеца да свој велики политички утицај преточи у акцију на терену и активира базу националних савеза за формални захтев. Њихов задатак је да кроз статутарне механизме својих федерација до средине октобра званично покрену процедуру за уврштавање тачке о гласању о неповерењу на предстојећем Конгресу и представе заједничког кандидата. Ако ових петнаест имена остане јединствено, Инфантино 18. новембра неће предати кандидатуру за нови мандат, већ извештај о сопственој одбрани.

Она писмена опомена пред тужбу о чувању докумената ступа на снагу. Како се рок ближи, правни тимови побуњених конфедерација спремају радикалан корак: уколико се из датотека ФИФА не испоруче тражени мејлови, пред швајцарским цивилним судовима биће покренут захтев за привремено замрзавање свих комерцијалних одлука председника, што би довело до потпуне парализе система уочи затварања листа.

Када се завеса спусти и рефлектори утихну, овај тренутак глобалног фудбала остаће упамћен као чист Пирандело. На једној страни позорнице налази се петнаест моћних чланова Савета чији утицај држи правни мач у рукама, на другој су најистуренији браниоци Моцепе, Домингез и Графстром који покушавају да одрже илузију стабилности међу осталим члановима, док у средини Ђани Инфантино лагано удара падел лоптицу, показујући свету своју верзију стварности у којој је недодирљив.

Судбина фудбалске империје вредне 20 милијарди долара преломљена је у оној карипској сцени о фризури, о којој бруји планета занемарујући суштину. То је релативизам на делу – представа у којој се за крајњи исход не чека судијски звиждук, већ следећи потез на великој геополитичкој табли. Пешчани сат је већ окренут, а деведесет дана брзо истичу. Уочи 18. новембра неко ће дефинитивно остати без круне – или кроз институционални пад под теретом удружених савеза и цивилних судова, или кроз оно најављено, најелегантније шишање у историји игре.

Фудбал је одувек био већи од сваке канцеларије, сваке фотеље у Цириху и сваког тајног фонда, па ће тако преживети и овај највећи институционални вртлог. Док се системи ломе, а званичници пребројавају гласове пред судбоносни 18. новембар, игра се увек враћа тамо где је једино стварна – на терен. Када се ова представа заврши, а прашина карипског и пиранделовског театра апсурда коначно слегне, Маракана и сви други светски стадиони наставиће да живе за оне праве тренутке, далеко од ПР смицалица, фризерских маказа и „машиница“.

Јер на крају крајева, живот је баш као фудбал: колико год предано се планира свака акција, одређује и спроводи тактика, игра на терену увек уради оно што она мисли да је најбоље.

 * Изрека из наднаслова је пословица из света бизниса и финансија, а глобално ју је највише прославио чувени амерички милијардер и инвеститор Ворен Бафет. Он је ову реченицу редовно користио, а посебно је остала упамћена са годишњег састанка његовог конгломерата Berkshire Hathaway 1994. године.