NALIČJE LOPTE: Reprezentativci

PIŠE: PREDRAG MILjUŠ

Košarka nije nauka, iako se neki stručnjaci trude da to od nje naprave, ali reči najboljih trenera, onih koji preko igrača, naravno, stvaraju i utiču na igru zaslužuju poštovanje. Da se o njima barem porazmisli.

Svetislav Pešić, jedan od najvećih košarkaških učitelja, rekao je posle meča Crvene zvezde i Bajerna da je Stefan Jović bolji igrač i od Amerikanca Markusa Vilijamsa i od Izraelca Gala Mekela. Ako to neko ranije nije uočio, a poslednje utakmice Zvezde i njene pobede nad najvećim rivalima su to jasno i pokazale, čak i kada se Vilijams priključio...

Jović je reprezentativac Srbije, osvajač srebrne medalje na Mundobasketu, kao i Marko Simonović koje je od utakmice sa Bajernom u Minhenu iz petorke istisnuo Amerikanaca Rajana Tompsona. Jer igra bolje, konkretnije, sa mnogo većim doprinosom. U fokusu je i Marko Gudurić, službeno i neslužbeno najbolji mladi igrač Evrope do 20 godina, kao i Nikola Rebić, član najbolje petorke sa EP, pa Marko Tejić...Oni dobijaju šansu ne zbog godina koje imaju, već zbog doprinosa Crvenoj zvezdi.

Međutim, poenta je u nečem drugom. Reprezentativac Srbije, ma kako se zvao, u našim klubovima, ne može biti u senci stranca. Osim ako on hajde da se našalimo nije Stefan Kari ili Lebron Džejms, ili barem Majk Cirbes ili Kvinsi Miler. Naravno, da niko pametan nema šta da zameri stručnoj politici kada je u pitanju dvojac sa nemačkim prezimenima – obojica prave razliku i bolji su od direktnih konkurenata. A najveći klubovi žive od ostvarenih rezultata.

Dakle, ako ne cenimo sebe, neće nas ni drugi ceniti. Ne zanemarući pri tome doprinos igrača sa strane, njihovu profesionalnost, iskustvo, sparing na treningu, pri čemu naši najbolji igrači u konkurenciji sa njima sigurno i napreduju. Ali, Srbija ima najveću korist od njenih sinova, onih koji brane boje državnog tima i to se uvek mora imati na umu.