Miodrag Aksentijević: Ne gledam fudbal

Rođen u Prokuplju, Aksentijević je kao dečak sa golmanskim rukavicama, u Topličaninu sanjao Real, špansku i italijansku ligu, ali sudbina ga je odvela u sasvim drugom pravcu. Srce i upornost odredili su put. Iskoristio je priliku da se na sporedna vrata upiše u istoriju srpskog sporta.

A sve je krenulo, kako samo sudbina može da izrežira – povredom.

– Iz Topličanina sam stigao u OFK Beograd sa 18 godina, imao dobru sezonu i brzo je stigao poziv iz grčkog Egalea, gde je trebalo da potpišem profesionalni ugovor. U tom trenutku, Egaleo je bio jedan od organizovanijih grčkih klubova, kasnije su igrali i Ligu Evrope. Tu su bili Nenad Bikić, Slobo Šuica... Video sam priliku za dokazivanje, Egaleo je bio odlična odskočna daska za dalje. Rekao sam sebi „to je to, uspeo si“, međutim, pokidao sam ligamente. Prognoze nisu bile baš sjajne i vratio sam se u Prokuplje.

U tom periodu, svašta je Aksentijeviću prolazilo kroz glavu.

– Na gol više nisam mogao da stanem, trava, neravan teren, uvek me je bolelo koleno, oticalo... Svaki drugi dan led. Razmišljao sam šta sad? Nisam znao šta mi Bog sprema. Bilo mi je teško, ali odlučio sam se da upišem Ekonomski fakultet u Nišu i zaboravim na fudbal. Čak, od tad ne pratim veliki fudbal, niti igram, niti gledam.

Međutim, sudbina se ponovo poigrala sa Aksentijevićem na čudan način. Od gola nije mogao da pobegne.

– Sećam se, zvali su me kumovi da branim za njihovu ekipu na turniru u malom fudbalu kod nas u Prokuplju. Prvo nisam hteo, ne samo zbog kolena, bila mi je muka od svega. Ali na insistiranje, ponovo sam stao među stative. Odlično smo prošli i stigao je još jedan poziv, ovog puta za naš Klub malog fudbala Pro-Al. Priča je bila da im pomognem da izađu iz najnižeg ranga, i tu je sve počelo.

Pro-Al, ne samo što je došao do Druge lige, već se prošetao i do elite, sa sve Aksentijevićem na golu. Ubrzo je stigao poziv iz niškog KMF Koska.

– U Nišu nisam branio i dogovorili smo se da me ustupe Pro-Alu kako bi im pomogao da se spasu ispadanja.

Ne samo da se Pro–Al spasao, već je i dogurao praktično do utakmice za plej-of. A na golu – fenomenalni Aksentijević.

– Ostalo je istorija, prešao sam u Ekonomac, odlično smo igrali u Ligi šampiona, i tu su već stizala prva priznanja.

U dresu Kragujevčana, 2012. godine, Aksentijević je ušao u najuži izbor za najboljeg golmana sveta po procentu odbrana, a samim tim i do unosnih ponuda iz inostranstva. Najbolja je bila iz kazahstanskog Tulpara, večitog rivala Kairata, aktuelnog prvaka Evrope.

– Nisam se dugo zadržao u Tulparu. Pored Kairata nismo uspeli da se izborimo za titulu, vlasnik kluba se malo razočarao, i više to nije bila prava priča. Ali brzo sam pronašao novi klub – ruski Tjumen.

Ponovo na čudan način.

– Nemam agenta, nikad nisam ni imao. Možda je to moja greška, možda bi pre otišao u inostranstvo, ali nisam verovao tim ljudima. Mislim da u današnje vreme uz društvene mreže, zašto me ne bi direktor nekog klubova kontaktirao i ponudio saradnju. Upravo su me tako i kontaktirali iz Tjumena. „Dobar dan, voleli bi ozbiljno da porazgovaramo sa vama, da li možemo da dobijemo vaš broj“. Brzo smo se dogovorili i preselio sam se u grad blizu granice sa Kazahstanom.

Sibir kao nova destinacija jednog od najboljih golmana sveta nije toliko loše ispala.

– Lepo mi je u Tjumenu, malo je mesto, fokusiran sam na suprugu i futsal, ali odbio sam da produžim ugovor. Posle uspeha na Evropskom prvenstvu u Beogradu, imam dobrih ponuda, kako iz Rusije, tako i Španije. Videćemo kuda će me sudbina odvesti.

Za golmana, 32 godine koliko ima Aksentijević, najbolje je životno doba. Vidi se to po srpskom reprezentativcu koji proživljava najlepše trenutke među stativama.

– Ne samo na golu. Na vrhuncu sam karijere, ali, u poslednjih godinu dana, dešavaju mi se najlepše stvari u životu. Oženio sam se dugogodišnjom devojkom, supruga mi je u osmom mesecu trudnoće, potpisao sam ozbiljan ugovor sa jakim klubom, odlično igramo, sa reprezentacijom dogurao do završnice Evropskog prvenstva... I u životu i u karijeri, sve je kako treba. Ispunjen sam u svakom smislu. Čak, mnogo puta postavio sam sebi pitanje, šta sam toliko dobro uradio, da bi mi Bog ovako lepo sklopio i vratio?

Sledeću lestvicu, teško je postaviti za Aksentijevića. Praktično, ostvario je sve što je mogao, čak i na reprezentativnom planu što je malo ko očekivao. Preko noći, zahvaljujući dobrim partijama na Evropskom prvenstvu, postao je zvezda.

– Nisam svestan toga, a mislim da nisu ni ovi momci u reprezentaciji, još smo mi „mali“... To ti je kao film „Montevideo Bog te video“. Jedna šansa, šansa života. Bili smo otpisani, niko nije znao ko smo. Uspeli smo da se u naš sport preko noći zaljubi cela nacija, a do sada, nikome nije bio interesantan... Iskreno, i šta znači biti zvezda? Ti nisi zvezda ako si veliki u očima drugih ljudi, novinara, zvezda si ako si sam sa sobom zadovoljan. Takođe, najviše me raduje što se nismo promenili. Da ne zaboravimo ko smo, da ja ne zaboravim da sam golman i zašto sam ovde – objašnjava na kraju Miodrag Aksentijević.