Čas istine: Učmalost koja ubija

Piše: Svetlana Vujčić

To je očigledno realno, jer, osim što ovi reprezentativci i selektor nisu dorasli najvećim okršajima, iz raznoraznih razloga (o tome ćemo drugom prilikom, kad Perić podnese izveštaj i struka Srbije izvrši analizu, nadajmo se), postoje i stariji razlozi lošeg stanja u rukometu:

Savez već dugo ne funkcioniše, ne samo zbog toga što se Velimir Marjanović povukao sa funkcije predsednika RSS, a nema novog, već što duže vreme nije u dobrim radnim odnosima sa kancelarijom, preciznije, sa gensekom Božidarom Đurkovićem.

Što je najstrašnije, ovi dugogodišnji saradnici još iz Partizana imaju potpuno suprotne stavove i sasvim različita gledanja na rukomet. Tu sreće nema. Naravno i sad kad kao nema Marjanovića.

Mada se pojavljuje na važnim sastancima, Velja se suštinski ne bavi rukometom. Niko to ne radi. Pa ni  njegovi ljudi, trojica potpredsednika, koji nisu samostalni i praktično uopšte nisu preuzeli palicu.

Nit` je drugom daju. Kao da čekaju da se nešto dogodi, ili da se Velja vrati, ili da se Velja vrati. 

A sigurno da bi imali čime da doprinesu u vođenju Saveza, dugo su u rukometu, s tim što je prvi od njih, Borisav Perović, veoma angažovani i priznat advokat, i čovek nema vremena da se još bavi i predsednikovanjem.

Međutim, oni baš kao i ostali članovi Upravnog odbora RSS uopšte ne vladaju ovim sportom, ne rukovode punokrvno i kako treba, a to je veći problem nego da svakodnevno greše.

Pošto ne pribavljaju finansije, a ni u drugim stvarima nešto značajnije nisu doprineli (bar većina UO), uglavnom ispraćaju, dočekuju i bodre reprezentacije sa tribina. Tačka. Više ne idu ni na putovanja. Niko više nigde ne ide.

Osim seniorske ženske u Švedsku na EP. Sve ostale su u kanalu, a tamo se ide bez pasoša.  

Čim pomenem tribine, odmah se setim polupraznih u Kraljevu (čast prisutnima, sjajno su navijali!) jer su u RSS odlučili da karte naplaćuju 300 dinara. Neverovatno, i to za presudnu borbu Orlova za odlazak na SP i u trenutku kad rukomet uopšte nije popularan?!

Kamo sreće da UO RSS (i ostali odgovorni u rukometu) svako malo nešto izbacuje, da talasa i pokreće, makar i pogrešno, samo da znamo da su živi.

Onda bi i mi imali na šta da reagujemo, da sa njima ulazimo u kreativnu raspravu i traganje za najboljim rešenjima za rukomet, samo ne ovo.

Ova njihova ravnodušnost ubija, ova nezainteresovanost da se nešto promeni i unapredi, toliko boli da nije ni čudno što nas se ljudi masovno odriču, beže glavom bez obzira.

Čak i televizija koja ipak ne bi trebalo ovako da hladi, i to reprezentativce. Teve nam je kao zla maćeha, voli samo svoju dečicu. A ni ona nisu baš sva za javno prikazivanje.

U rukometu je mnogo stare nesloge i stare zle krvi, toliko nezakopanih starih ratnih sekira (selektor sa igračima, predsednik sa trenerima, treneri sa selektorom, bivši asovi sa bivšim asovima, bivši sa sadašnjim, struka sa kvazi strukom...), da mi prosto dođe da poželim neku kavgu i zemljotres, samo da bi se nešto događalo. Do septembra, kad je redovna Izborna skupština.

Zar je moguće da toliko dugo pamte s kim su se zavadili ili nisu istomišljenici, zar je moguće da niko, ama baš niko neće to da izgladi, ne pokušava da ispegla odnose i ujedini rukometni svet, zar je moguće da niko ne zna koliko nas je malo?! 

Nemoguće da više nikog pod milim bogom ne zanima rukomet...