Stjepanović: Nema televizora, internet je prilično slab, ali spreman sam!

– Stigli smo. Idemo na večeru u osam. Na treningu smo Velja i ja oko pola deset.

Poruka na viberu od Čabe Silađija. Znak za polazak u Akvatik centar. Neumorni Nenad Negovanović, Žurnalov fotoreporter već je bio na „borbenoj liniji“. Stižemo na veliki bazen. Kada tamo vaterpolistkinje Brazila. Postavljeni golovi, Brazilke rešetaju mrežu.

– Nema ovde ništa od plivanja. Proveri još jednom sa Stjepanovićem i Silađijem, gde su  – kaže gospodin Negovanović.

Čekamo. Brazilke odlaze, ali od plivača ni traga ni glasa. Pored bazena žuri jedan visoki gospodin sa polo majicom.

– Da li će doći plivači – pitamo na engleskom.

– Izvinite – pogledao nas je.

Neša je, kako bi mu dočarao, izveo nekoliko pokreta kraula na suvom.

– Aaaaaaaaa.

Pokretom ruke nam je pokazao da moramo da izađemo iz centra i da je tu bazen za rasplivavanje. Napravili smo polukrug i stigli do ulaza. Vrata zaključana.

Devojka na vratima nam uz osmeh objašnjava da moramo na druga vrata. Još jedan okret ovaj put za 180 stepeni i tu smo.

– Izvolite – kaže nam nasmejana devojka.

Na bazenu vri. Plivači i treneri, kao da su svi koji učestvuju na Igrama na jednom mestu. Deset sati, vreme kada su na programu finala.

– Ne vidim ih – kaže Neša.

– Eno ih sa druge strane – uočava ih oštro Milunovo oko.

Silađi i Stjepanović su se istezali. Treneri Tajdi i Higl pravili plan, a fizioterapeut Marko Bukvić obeležavao prostor na kojem će biti naši plivači. Krenuli smo ka njima. Međutim, momak iz obezbeđenja nas je zaustavio.

– Možete da budete samo u ovom ograđenom delu. Žao mi je.

Stali smo iza linije. Usledilo je mahanje rukama. Prvi nas je uočio Kris Tajdi, Velimirov trener. Pokazao je Velji i Čabi u našem pravcu. Podigli su ruke u znak pozdrav.

Iskreno srećni što nas vide. Posle dva minuta krenuli su ka nama. Prvi je stigao Stjepanović. Srdačan pozdrav i širok osmeh dvostrukog šampiona Evrope.

– Dobar sam. Jedva čekam da počne takmičenje. Sada je samo važno da tu budem jak – podigao je prst prema glavi.

Pridružio nam se uskoro i Silađi. Osmeh ne silazi sa lica. Momci za primer u svakom pogledu.

– Bilo je sjajno u Uberlandiji. Dobri uslovi, odlična hrana, jedino uveče malo hladno. U suštini smo baš dobro radili – bio je kratak Čabin raport o mestu iz koga su došli u Rio.

Prvi utisci o selu nisu se ni slegli.

– U sobama imamo krevete i to je to. Nema televizora, internet je prilično spor. Međutim, nije to sve toliko važno. Znamo zbog čega smo ovde – rekao je Stjepanović, a nadovezao se Silađi:

– Čuli smo da je bilo nekih krađa. Rekli su nam da su našim vaterpolistima nestala dva telefona. Videćemo. Spolja izgleda lepo, unutra i nije baš tako sjajno.