GLAVA ŠEĆERA: Kad Bugarin pripreti Hrvatu

Piše: Vladimir Todorović

Stižem na začelje reda. Stajem u kolonu. Ispred mene dva lika pričaju. Jedan malo deblji. Sav je mlitav. Pogrbljen. Glava uvučena u ramena.

Deluje da ga mrzi da živi. Antipatičan. Na prvi pogled. Drugi prosed. U dresu Čikago Bulsa. Broj jedan. Prezime Rouz. Pažljivo ga sluša.

– Ukrali su nam zlatno odličje – priča pogrbljeni.

– To i foto finiš kaže. Trebali su makar obojicu stavit da su pobjednici.

Srpski. Pardon hrvatski. Braća. Naša draga.

– Jeste, al’ ne možeš se borit. Moćni su – davao mu ga je ovaj drugi. Onaj jaki zagrebač(ć)ki. Nikada da ne provališ. Da li ć ili č.

Okrenuli su se prema meni. Ja u plavim bermudama. Na njima grb i četiri S. Pogrbljeni me gleda. Znam da vidi. Gledam i ja kroz đozluke. Brzo je skrenuo pogled.

– Nema veze. Dobro nam ide za sad. Bit će još odličja – pojačao je malo glas.

Rasprdeo se. Milo mu što može da iskaže svoj ponos.

– Četiri sigurna odličja. A gdje su rukometaši, vaterpolisti. Sandra je sigurna u disku, Blanka može u visu. Bolje nego u Londonu – blista pogrbljeni.

– Vjerujem da i košarkaši mogu napravit nešto veliko. Bez obzira na poraz od Nigerije. Ide nam – srećan je i prosedi.

Lepo vam. Seire. Samo što ne kažu, „A vi Srbi, gdje ste. Nigdje vas nema.” Pokušavam da se isključim. Okrećem glavu. Pristižu novinari.

Na nekoliko metara iza stoji koleginica. Na platformama. Od nekih 15 centimetara. Šatirana. Slatko lice. Priča sa kolegom. Odmor za oči posle pogrbljenog.

– Ma moglo je bit i bolje.

Ovaj nije zaklapao. Nastavio je da laprda.

– Snježana je u streljaštvu podbacila. Najbolja na svjetu, nije ušla ni u jedno finale. U nju smo svi vjerovali.

Da ti ne bude malo mnogo. Prvo ide nam dobro. A onda je moglo i bolje. Red kao da stoji. Čini mi se niko ne ulazi. Osuđen sam da slušam Hrvate.

– Ne pretjeruj, sportaši su nam ćudo. Dobro je i ovako – malo ga je smirivao Rouz.

Ispred njih dvojice neki lik u crvenoj jakni je čučnuo. Otvorio je ranac. Nešto je tražio. Razdvojio je red.

– Šta radiš sad, do vraga? – naglas reče pogrbljeni.

– Ajmo ga proć – rekao je kolegi. I krenuo.

Kako je napravio korak, tip se pridigao. I kao slučajno ga zakačio ramenom. Pogrbljeni se zateturao od udarca. Jedva je onako mlohav ostao na nogama.

– Ne može, bratko, ne može – rekao je lik i pokazao.

– Red.

Kad se okrenuo na jakni zastava Bugarske. Sasvim običan tip. Proćelav. Nosi naočare za vid. Ni njemu Hrvat nije bio simpatičan.

– Kočiš red – glasnijim tonom je rekao pogrbljeni.

Bugarin je malo žustrije krenuo prema njemu.

– Problem. Drži red – uneo mu se u lice. Mirisalo je na incident. Međunarodni.

– Nema problema – digao je ruke pogrbljeni. Kao da se predaje. Nije mu bilo svejedno.

– Nemojmo praviti gluposti. Sve je u redu – stišavao je ovaj u dresu Čikaga.

Pogrbljeni se vratio na svoje mesto. Prpa. A sad ćutiš, aaaaaaa... Nećeš pričat. Aaaa… Ni reč više o „sportašima, uspjesima, odličjima”. On je svoju bitku u Riju izgubio. Hteo je da vara, bez pokrića. Bugarska – Hrvatska 1:0. Bez borbe.