Kraj za Đinobilija, Parkera, Noćionija…

U jednoj noći košarka je morala da se oprosti od uzbuđenja koja su joj poslednjih 15 godina nudila trojica majstora. Simbolično, na verovatno najatraktivnijem mestu na svetu, u Rio de Žaneiru, povukli su se genijalci – Manu Đinobili i Toni Parker, dugogodišnji saigrači i prijatelji iz San Antonija, ali i idoli svojih nacija. Zajedno sa njima otišao je i Andres Noćioni, jedan od najvećih fajtera ove igre.

Dok je snažna i mlada Amerika gazila umornu Argentinu, navijači u Karioka 1 areni su pevali. I plesali. Bez prekida. Niko više nije gledao šta se dešava na terenu, klupa SAD je zverala prema tribinama, a gledaoci su posmatrali samo jednog čoveka.

Serhio Ernandez, selektor Argentine, nešto manje od dva minuta pre kraja povukao je Emanuela Đinobilija iz igre. Poslednji put je bio na parketu u plavo-belom dresu. Onom u kojem je toliko dugo oduševljavao svet. Dok je išao ka slobodnom mestu saigrači su ustajali i grlili ga. Tu je prvi put knedla stala u grlu.

Ubrzo je sirena odsvirala kraj. Prilazili su mu svi iz američkog tima, čekali su na red jedan iza drugog da kažu barem par reči koliko mu se dive. Majk Kšiševski i Tim Tibodo imali su nešto duži zagrljaj sa argentinskim asom, ali je glava Manua prvi pala put pala malo jače pala na rame Montija Vilijamsa, asistenta u stručnom štabu SAD i čoveka koji je tokom minule NBA sezone postao oličenje mentalne snage kada je posle tragične smrti supruge održao neverovatno jak govor.

Onda su se na sredini terena okupili Gaučosi. Đinobili je uhvatio za glavu Andresa Noćionija i privukao ga k sebi. Poslednji put njih dvojica na terenu u dresu sa natpisom Argentina. Čapu i Manu su završili sa bitkama za svoju zemlju.

- Idem kući sa torbom punom emocija. Ostavili smo, mislim, pečat u svetu košarke i ja sam ponosan na to – držao se još Manu u prvom intervjuu po izlasku iz dvorane sa loptom u rukama. Loptom sa poslednjeg meča za reprezentaciju svoje zemlje. - Počeo sam sa 18, 19 godina, a sada imam skoro 40. Mnogo toga se desilo. Neverovatna vremena, čudesna, nekada i teška. Ali, uvek sa istom grupom ljudi, mojim prijateljima, predstavljamo one koje volimo. Porodice...

Tu je Manu i definitivno pukao.

- Ne mogu, izvinite.

Sa suzama u očima otišao je u pravcu tunela. Tamo ga je čekao Fabrisio Oberto, nekadašnji saigrač i član zlatne generacije koje više nema. Čekao je i Noćionija, Skolu, Delfina... Za poslednju dvojicu se još ne zna do kada će, ali Manu i Čapu su rekli zbogom.

- Poznajem Manua otkada je bio dečak. Ovo je težak dan za mene – završio je priču selektor Ernandez, rođen u mestu Baija Blanka kraj Buenos Airesa, isto kao i Đinobili.

Nešto ranije u toku dana, Francuska se oprostila od Tonija Parkera. Pet godina mlađi od saigrača iz Sparsa, ali umoran od bitke na dva fronta, čudesni plejmejker je rekao zbogom.

- Doveli smo Francusku na košarkašku mapu sveta. Izuzetno sam ponosan na sve šta je moja generacija uradila. Toliko osvojenih medalja... Naravno, posebna je 2013. godina, moja najdraža uspomena. To je bilo prvo zlato Francuske u istoriji – poručio je Toni nakon što je emotivno proživeo rastanak od dresa sa petlom na grudima.

Koliko je bilo teško, opisao je i selektor Vensan Kole.

- Toni je najbolji francuski košarkaš svih vremena. Bilo je veoma bolno izlaziti sa parketa zajedno sa njim, znajući da mu je to poslednja utakmica koju smo onako izgubili – rekao je selektor posle ubedljivog poraza od Španije u četvrtfinalu Igara. – Imamo četiri medalje sa pet poslednjih takmičenja. Bio je veliki lider.

Ova priča je o igračima koji su obeležili svetsku košarku. Uskoro će im se pridružiti Pau Gasol i Luis Skola, Dirk Novicki ih je samo čekao... Velikani koje je teško nadoknaditi.