U RAŠLjE: Kupi me rukometom

Piše: Svetlana Vujčić

Da se odmah razumemo, ovo pisamce namenjeno je samo odabranima, većinom vajnim rukometnim rukovodiocima koji odavno ne rade kako treba, ili to čine pogrešno, naravno i njihovim pomagačima koji ovih dana, uostalom kao i uvek, nemaju pametnija posla od lova na veštice, a u ovom slučaju, kao i uvek, to sam ja.

Ta, neko mora da bude kriv za ovu strahotu od rukometa. Evo, dobrovoljno stavljam glavu na panj, ali i toplo obećavam da će za mnom mnogi.

Krenimo redom, od najsvežijeg. Nakrpi mene juče Vladica Spasojević u mejlu onoliko, koordinator svih muških selekcija i nekadašnji igrač Metaloplastike da sam totalno prolupala, kako sam sada čovek Božidara Đurkovića, a da sam Velimira Marjanovića, između ostalog satrla kad sam počela da ga hvalim, i tako redom.

Preduhitrio me majstor, taman sam htela da ga zovnem i pitam da li je tačno da je udario jednog kadeta na Evropskom prvenstvu u Hrvatskoj gde smo sa najtalentovanijom rukometnom generacijom osvojili osmo mesto.

Bruji o tome na sve strane, o navodnom nasrtaju, pa ko velim da proverim, te mu istim putem uputih pitanje, da li je udario tog momka, a ostale gurao na klupi, kako se priča.

Umesto direktnog odgovora, preporučio mi je da pogledam snimak i jasno naznačio da ne želi sa mnom da komunicira.

Nema frke šećeru, sačekaćemo da istina izađe na videlo, da se neko oglasi od zvaničnika ili roditelja, obzirom da su maloletni. Pa šta ispadne.

Da sam postala Božin čovek i da silno želim da baš on postane predsednik RSS već sam čula ovih dana, naravno ni od koga direktno, kao i da sam okrenula Velji leđa.

Mada mi je to mnogo milo em drago, nema jačeg za novinara nego kad ga vezuju za svakog kandidata, volim što ne prelaze na Lazića i Đukića. Ljudi su sasvim samostalni.

Kad bi bar došao neki Boričić, ili Đilas, gde bi nam bio kraj, auuuu... Na olimpijskim igrama kao drugima.

Ipak, da ne bude neke veće zabune u ovim vrelim izbornim danima, da razjasnim: ni jedan postojeći aktivni rukometni čovek me nije posebno zadivio, nije mi lego na dušu, a nismo ni u rodu, i što je posebno važno niko od njih mi nije ponudio četvorogodišnje školovanje u SAD za mog sina, sa sve propratnim troškovima i novim Dodžom koji mnogo gotivi, da bih ga zastupala. To važi za sve moguće funkcije u rukometu.

Da me neko ipak kupi, bila bih presrećna, jer taj onda ima šta da ponudi u rukometu. I svima dobro. Ovako, sirotinja ostaje sirotinja. Šteta po mene.

Na kraju, dokle god je u rukometu bitnije za koga je Ceca, nema nama izbavljenja. Budite dobri za sebe, samim tim i za rukomet, onda ćemo vas svi podržavati, manje pričajte, više delajte i odmah će biti bolje.

Ovako, obećavam da ću vas sve redom ganjati kao bog đavola. Ili obrnuto, nebitno.