Proricali su mu reprezentativnu karijeru, govorili da je perjanica sjajne generacije, momaka rođenih 1993 godine. Kad je imao 15 godina trener golmana Banata, Slobodan Radovanov, rekao je da u pogonu ima „čudo od deteta“.
Bio je sa kadetskom i juniorskom reprezentacijom, na samitu golmana proglašen najboljim u Srbiji u svome uzrastu. Bio je, a sad je vozač šlepera, koritara, i vlasnik je „grdosije“ od kamiona.
Međutim, fudbalu nije okrenuo leđa, čuva mrežu FK Zlatice, iz istoimenog malog mesta nadomak Zrenjanina. A, Stefana Stojkova, golmana, znaju širom banatske ravnice.
Zlatica za uživanje
- Branim u malom klubu, igramo u zrenjaninskoj A ligi. Fini momci, nema pritiska, svi za svoju dušu. Na utakmice stižem, na treninge teško. Desi se da, ponekad, sa šleperom dođem na stadion. U timu Zlatice, baš uživam – dodao je Stefan Stojkov.
- Prošao sam školu Banata, kod trenera Radovanova naučio puno, puno sam i trenirao, i mimo treninga. Igrao sam u ekipi koja je imala zapažene rezultate u Omladinskoj ligi Srbije, tukli smo Zvezdu, Partizan, OFK-a u Beogradu. Iz generacije, samo je Aleksandar Čavrić isplivao – počeo je razgovor momak visok 190 cm i vitak kao bor.
Sa setom i velikom dozom razočarenja, seća se dana iz juniorskog pogona Zrenjaninaca. Samo kod ovih rečenica, uvek nasmejani mladić, odavao je tugu.
- Kao junior, pola godine bio sam rezerva Marku Kneževiću u prvoj ekipi. Banat je bio prvoligaš, Marko sjajan momak, međutim, nisu mi dali priliku. Čekao sam dok mi nije dojadilo. Radilo se o prolećnom delu sezone, subotom sam sedeo na klupi prve ekipe, nedeljom branio za juniore. Za mene su govorili da na Begeju konačno imaju golmana kakvi su bili Šarović i Šarenac o kojima se i danas priča. Tapšali su me po ramenu, hvalili i dovodili golmane iz drugih sredina. Da sam dobio priliku na kašičicu, ostao bi. Otišao sam u Jedinstvo iz novog Bečeja, vratio se u Banat i brzo prešao u Mladost iz Lukićeva, Vojvođanska liga. Kad smo igrali u Pančevu i Vršcu, posle utakmica pitali su me protivnički navijači, „mali, šta ćeš ti u ovoj ligi“. Branio sam odlično. Više su me cenili drugi, nego matični klub.
Kod pomene šlepera, kod elokventnog momka, osmeh je ozario lice.
- Brzo sam shvatio da od fudbala nema vajde, da od toga ne mogu da živim. Sa srednjom školom nisam se mogao nigde zaposliti, da čamim na Zavodu za zapošljavanje, a „kobili bi mogao rep da iščupam“, kako se kaže, nije me zanimalo. Klubovi su mi nudili 3000 dinara po utakmici, to je bio „plafon“. Jedne večeri sam presekao i zamolio oca Ranka da mi pomogne. Radio je u Rusiji, uštedeo nešto novaca i kad sam rekao da mi kupi polovni šleper, samo što se nije srušio sa stolice. On i mama Jasmina su me podržali i postao sam „svoj na svome“. Ne gledam da li će mi dati „crvenu“. Prethodno sam položio za sve kategorije. Fali mi za autobus, nisam napunio 24. i ne mogu da polažem. Neću ga nikad voziti, ali ću položiti, da kompletiram sve u saobraćaju.
Otkrio je kako je društvo iz fudbala gledalo na njegovu odluku.
- Mislili su da se zezam, a ja nikad u životu nisam bio ozbiljniji. Bilo je onih koji su se, u početku, smejali, sad mi govore, „bravo“. Ostali su u fudbalu i traže od roditelja za džeparac,a igraju četvrtu ligu. Tata je šleper kupio pre dve i po godine, mama se brinula kako ću voziti grdosiju, nije mogla da spava razmišljajući o meni. A, za volanom šlepera je lakše nego u mnogim automobilima, sve automatika.
Jedno ime je posebno apostrofirao.
- Mnogo mi je pomogao i danas pomaže, Željko Milanović. Bio mi je trener u Lukićevu, sjajan čovek, ima transportnu firmu i uveo me u posao. To se ne zaboravlja i ostaje za čitav život.
Trenutno vozi veštačko đubrivo, seme pšenice, merkantilne poljoprivredne proizvode.
- Hvala, Bogu, ima posla. Ustvari, ko hoće da radi, uvek se nadje posao. Vozio sam i po inostranstvu, Mađarska, Slovačka, Rumunija.
Ne prihvata čuvenu „šoferska je tuga pregolema...“
- Nema ovde tuge, tuga je u fudbalu. Neki od mojih vršnjaka ostali su u zabludi, sad ne znaju na koju će stranu. Ne može se spavati do podne i gledati „kud sunce hoda“. Treba biti iskren prema sebi. Od fudbala ne mogu da žive ni oni u superligaškom društvu. Možda mogu dok su prvotimci da krpe kraj s krajem, ali šta posle, kad se ugase svetla reflektora, kad te nema u novinama, kad nisi više igrač utakmice. Na vreme sam prelomio. Razmišljam da vremenom kupim još jedna šleper, gradim firmu. Na ovome sigurno neću stati.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
