Kakav je Ljubiša Tumbaković privatno, nije arogantan...
- Ljubiša Tumbaković iz perioda kad je počeo da igra fudbal, zatim iz vremena kad je igrao u Partizanu i Vardaru, kasnije postao trener novobeogradskog Radničkog, Partizana, do danas posle svih tih godina – apsolutno se nije promenio kao ličnost. Potpuno se isto ponašam i mislim da sam preskroman! Zadržao sam isti krug prijatelja s kojima sam se družio u periodu kad sam pokušavao da napravim nešto u fudbalu i u trenerskom poslu. To je neko moje bogatstvo...
Kako idete u korak s promenom vođenja fudbala, s modernizacijom?
- Ja sam jedan od trenera koji je među prvima počeo da koristi stranu literaturu. Pošto mi je supruga završila ruski jezik i putovala u Rusiju, čitao sam knjige Lobanovskog. Kako je vreme prolazilo tražio sam sebe... Danas analiziram utakmice evropskih pet zemalja koje pratimo – Engleze, Špance, Nemce, Italijane, Francuze, da li u postavci igrača, taktici, organizaciji igre, dopunim nekom knjigom...
Šta vas čini srećnim?
- Pre svega moje okruženje... Da su članovi porodici zdravi i srećni, da moji prijatelji uglavnom žive korektno... Čini me srećnim kad vidim neki pomak u našoj svakodnevici... Kad se probudiš i znaš da te tog dana čeka nešto lepo... A nije svaki dan takav...
2016. je za vas bila jako uspešna odlaskom u Crnu Goru...
- Za mene je to pun pogodak. Mnogo sam srećan i zadovoljan, vidim da u meni ima još puno energije kad je trenerski posao u pitanju, našao sam sebe u tom radu, druženju sa ljudima koje poznajem više od 25 godina. Uvek je u našim utakmicama pre 20 godina jedan od segmenata predstavljalo i druženje. I sam derbi između Zvezde i Partizana koji su vodili, Živa, Kosan, Voja Lazarević, Pižon, Ljupko, Muki – sa svima sam imao superkorektan odnos a imam i danas. To trenersko i klupsko rivalstvo podiglo je fudbal na najviši nivo, ali bojim se da polako gubimo korak u tom terminu rivalstva. Moramo da zaustavimo taj pad i da pokušamo da se vratimo na nivo u kojem je viteštvo bilo vrlo značajan deo fudbala, derbija...
Da sam viši pet centimetara...
Šta Ljubiša Tumbaković voli da jede?
- Obožavam sarmu. Volim sve što je sa mlevenim mesom. Volim italijansku kuhinju...
Ne primećuje se, radite li vežbe?
- Imam svoju teretanu... Jedno vreme sam radio svakodnevno...
Koliko imate kilograma?
- Stalno imam 78.
Visina?
- 174,5... Kaže Bjela (Dragan Bjelogrlić), mi smo jedina dva čoveka koji saopštavaju svoju visinu na pola santimetra... Mnogo nam znače tih pola santimetra... Zečeviću sam svojevremenu rekao: Zeko vidi koliki si – imaš 205... Tebi da uzmem tih pet santimetara – ništa se ne bi primetilo, a meni bi puno značilo!
Šta očekujete u 2017. godini?
- Bio bih najsrećnijih kad bi se nastavio kontinuitet rezultata iz prvog dela kvalifikacija za SP, sa prve tri utakmice... Čekaju nas dva meča kod kuće, prvo sa Poljacima u martu, posle u junu sa Jermenijom, želim da nastavimo kontinuitet kvalitetnih rezultata, da pokušam da sa Crnom Gorom napravim dobar rezultat koji će i meni značiti kao treneru.
Izlazite li u Podgorici?
- Izlazim, Podgorica je postala jako lep grad i ima puno mesta gde može da se izađe. Oduševile su me neke nove prelepe građevine koje su uobličile stari deo Podgorice... Do mora je super put, tako da za 45 minuta može da se stigne i do obale...
Gde provodite više vremena, u Srbiji ili u Crnoj Gori?
- I tamo i ovamo, ali i u inostranstvu gde gledam utakmice klubova u kojima igraju reprezentativci ili naši naredni rivali. Najviše provodim u avionu...
Nadamo se i na relaciji Podgorica – Moskva u junu 2018...
Kompletan intervju možete da pročitate u novogodišnjem trobroju Sportskog žurnala za 31. decembar, 1. i 2. januar. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
