Dušan Tadić: Ubrzo posle dece zaspim i ja, moj život je dosadan za medije

Rešenje je bilo jednostavno. Selektor reprezentacije Srbije Slavoljub Muslin uradio je ono što je još pre godinu ipo uradio tadašnji menadžer Sautemptona Ronald Kuman, a poslušao ga je i njegov naslednik Klod Puel. Loptu su dali Dušanu Tadiću, a on je dalje znao sam.

Tek kad je u državnom timu pomeren od aut-linije u sredinu polja Srbija je videla da konačno ima igrača za kakvim vapi još otkako je Dragan Stojković Piksi okačio kopačke o klin.

Sticajem okolnosti, što bi rekli u priči koju samo fudbal može da ispriča, najveću nagradu u karijeri Tadić je dobio upravo dok je stajao pored Stojkovića, izabranog za najboljeg trenera Srbije u 2016.

Odmah su počela poređenja sa petom Zvezdinom zvezdom, nalaženje tananih finesa koje ih povezuju iako je Stojković na vrhuncu slave bio onih dana 1988. kad se Tadić rodio.

Nepravedno bi, ipak, bilo od Tadića praviti Stojkovićevu kopiju. Vreme je da Srbija dobije nove fudbalske asove, a momak koji je ja zvezdama krenuo iz rodne Bačke Topole na najboljem je putu da ispiše nove stranice našeg odavno osiromašenog fudbala.

- Volim loptu, volim da tražim rešenja i da usmeravam igru. Fudbal se igra glavom. Ne volim igrače koji ne žele da preuzmu odgovornost. Odgovornosti se ne plašim. Zameraju mi ponekad što ne šutiram češće na gol. Ne želim da šutiram ako vidim da je neko od saigrača u boljoj poziciji. Pogrešim ponekad, ali me to ne uplaši. Dajte mi loptu, pa ćemo videti šta će biti – skoro u dahu objašnjava, kao da je dugo čekao da mu dozvole da pokaže sve što zna.

Zna mnogo. Čak ne mora loptu ni da šutne. Kao da je pogledom usmerava tamo gde želi da ide. Kad dođe vreme da se pravi lista najlepših golova u sezoni u najužoj konkurenciji biće Tadićevo remek delo protiv Vest Hema.

Trčeći za loptom koju je dobio u prostor iza leđa odbrane Čekićara varkom tela bacio je na travu golmana i jedini put kad ju je dodirnuo bilo je u trenutku kad je morao da joj put produži do mreže.

- Da, lep je bio taj gol protiv Vest Hema... Jedan dodir, a nisam morao da šutnem sa 25 metara – kaže uz osmeh koji najbolje opisuje šta želi sve da kaže o svom stilu igre.

Kad je tema fudbal, pred Tadićem je najbolje ćutati i pustiti ga da „vodi igru”. Tako i niže najzanimljivije priče.

- Najteže mi je bilo kad sam morao da nosim masku zbog povrede nosa na utakmici reprezentacije protiv Velsa. Maska štiti nos, ali s njom nisam mogao da igram. Ograničava mi vidno polje, ne vidim ko je s koje strane. Nisam hteo da je nosim, pa sam malo i produžio pauzu.

Svetla reflektora se posle utakmice ugase, svlačionice isprazne. Kad napusti stadion Tadić postaje drugi čovek. I manje pričljiv.

- Vodim porodičan život. Ujutro odvedem Petra u vrtić, kad se vratim sa treninga predveče se poigramo. Sad su obaveze udvostručene, Tara je još mala, pa mora više pažnje njoj da se posveti. Ubrzo posle dece zaspim i ja. Moj život je dosadan za medije.