Aleksandar Mitrović: Fudbal više nije najvažniji na svetu

Naizgled, tempirana bomba, spremna da eksplodira svakog trenutka. U suštini, Aleksandar Mitrović je sasvim drugačiji momak. Totalno suprotan od onog, pomalo nedokučivog i divljeg na terenu.

Delimično neshvaćen, ali definitivno van klišea. Dobričina u kojem leži aždaja uvek gladna pobeda i trofeja.

Nije lako obuzdati Srbina vrele krvi na klupi. Ponekad bi i sam uleteo na teren, ne hajući za čuvenog šefa Rafu Beniteza. A opet nikad sebe ne bi oprostio da učini nešto nažao timu čiji dres nosi i obožava svim srcem...

– Nema mi druge, ćutim i radim. Stiskam zube, ne dajem da me obuzme nervoza. Ne mogu ni da se budnim, Dvajt Gejl je prvi strelac Čempionšipa, postigao je 17 golova, kako čovek da ga skloni iz tima. Ma, nisam zaboravio da igram, naprotiv, čini mi se da sam bolji nego pre. Jedva čekam da uđem na teren i raspalim po lopti. Da pocepam mrežu – ponovo puca Mitrogol od samopouzdanja kao da je juče sa Englezima osvojio Ligu šampiona.

Takav je on dečko, ko bi smeo da mu zameri. Tek su mu 22 leta, a već iza sebe, u ličnoj karti, ima upisane veličine – Partizan i Anderleht. Njukasl i Rafa Benitez njegova su istina.

– Priznajem, nisu mi reči jača strana. Ne volim da zapitkujem šefa, niti da pravim probleme. Moje je da treniram i igram. Samo sam jednom razgovarao sa Benitezom na temu zbog čega ne igram i nikad više. Trener sastavlja tim i odgovara za njega. Čekam šansu i imam sjajan podatak – na šest mečeva u kojima sam bio starter pogodio sam mrežu pet puta!

Ovih dana čuje se i da navijači od šefa traže Mitrovića na terenu.

– Ne znam za taj podatak. Lepo ako je tako. Imam sa njima sjajan odnos, čini mi se da vole naše fudbalere. Englezi su na prvi pogled mirni, potrebno im je samo malo da eksplodiraju. Dovoljan je jedan čovek našeg temperamenta u timu i eto ludnice. Na tribinama, naravno.

Ispraćajući još jednu lepu godinu, priznaje Aca, kako ga najbliži zovu, da je drugačiji čovek. Vidno.

– Postao sam otac i taj događaj me je definitivno promenio. Na bolje! Imati dete, porodicu, velika je to stvar u životu. Fudbal nije najbitniji na svetu. Postoje i važnije stvari u životu, a ništa lepše kad znate da vas kući čekaju najbliži. Puno mi je srce, uživam, dišem punim plućima. Osetio sam novu dimenziju životne stvarnosti. Fudbal će se uvek igrati, biće treninga i utakmica. Samo da smo živi, zdravi, da nas sreća prati...

Familiju Mitrović uvek je krasila neobična veza. Mitrović junior, prvi naslednik od oca Ivice, navikao je da uvek uz njega budu najbliži.

– Uz suprugu i dete, uz nas je sada i moja mama. Tata i brat, zbog poslovnih obaveza, morali su u Srbiju.

Zamerali su mu u Belgiji da ima neartikulisanu želju za radom, da hoće „još, još i još”. Tako je i u Engleskoj.

– Po ceo dan sam na stadionu, ostajem i posle treninga na „Sent Džejms parku”. Ovi dani u Engleskoj imaju posebno ruho, poslednju utakmicu, odmah posle Božića, ispratilo je preko 50.000 ljudi na tribinama. Taj osećan treba doživeti, ulice su prepune, stadioni takođe. „Boksing dej”, kako ga na Ostrvu zovu, veliki je dan i za nas, koji slavimo najveći hrišćanski praznik, po starom kalendaru.

Posle svega, uprkos poziciji u Njukaslu, pamtiće 2016. kao jednu od najlepših godina. A sigurno nezaboravnu, po svim parametrima!

– Ne pamtim da sam sa većom srećom hitao u Srbiju, na utakmice državnog tima. Tu mislim i na zajedništvo, unutar tima, podršku javnosti, novi odnos navijača prema nama...

Kompletan intervju možete da pročitate u noovgodišnjem trobroju Sportskog žurnala za 31. decembar, 1. i 2. januar. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.