Sa Ljubivojem Tadićem, poznatim srpskim glumcem, sam išao zajedno u gimnaziju „Moša Pijade“, i tada smo svi oko njega mogli da uočimo njegov dar, kako za glumu tako i za pisanje.
Zna se, uostalom, ko su Tadići u srpskom umetničkom svetu. Veliki glumci. Otac Rastko, a stric jedan od naših najvećih glumačkih bardova - čuveni Ljuba Tadić. Njihovim stopama je pošao i Ljubivoje, klasa u svakom pogledu. I ono što voli da kaže - boem.
Nedavno je, u izdanju „Vukotić medije“ objavio sjajnu knjigu „Lična dokumenta“ sastavljenu od vrhunski napisanih epizoda iz bogatog života. Života u kojem je bilo vremena i za glumu, i za upravljanje (bio je upravnik Narodnog pozorišta), i za književnost što se vidi po knjizi koju treba pročitati... Fraza jeste, ali Ljuba i danas, pored svega što ga je snašlo, živi 300 na sat.
U „ Ličnim dokumentima“ piše i o velikoj ljubavi prema Crvenoj zvezdi.
- Način života porodice Tadić je određivao i raspored fudbalskog prvenstva. Prvenstvo se igralo nedeljom, a Zvezda je sredom igrala evropske kupove. Sredom sam uz Rastkovu podršku bežao iz škole i verovatno sam bio jedini učenik na svetu koji je bežao sa direktorom škole, jer je bio član uprave kao i Rale i Ljuba.
Ljuba nastavlja redovima posvećenim Miljanu:
- Rastkovi i Mirini (mama pri.au) prijatelji su bili Miljan i Vera Miljanić. Pošto je Rastko imao baš glas, ponekad bez emocionalne podrške nemerljivo snažan, Miljan je molio Miru da Rale prestane da viče „Ua Miljane“. Još na početku utakmice Rastko bi to viknuo i onda bi se ceo stadion pridružio. Rastko je uvek nešto morao da vikne na početku. Tako je jedared dok su timovi bili na centru, a pre nego što je sudio hteo da dune u pištaljku, viknuo „Ua sudija!“. Svi su mu se pridružili, zvižducima prateći skandiranje „Ua sudija“. Ovaj je bio u čudu, nije mogao da se sastavi do kraja utakmice, ništa mu nije bilo jasno.
Kad smo seli pitam Rastka:
- Ko je sudija?
- Nemam pojma.
Posle tri minuta igre Rastko je, između dve semenke, izgovarao filozofsku rečenicu .
- Ala je dosadna ova utakmica u pm...
Ljubivoje pamti i očev ritual:
- Jabuka je bila neophodna u poluvremenu jer bi Ratsko sekao na jednaku parčad, delio svima i ponavljao više puta: „ Kako ja režem ovu jabuku, tako im dajemo golove.“
Jedan događaj mi je pričao, dok smo posle njegove duge predstave posvećene vinu, isto kinzumirali u Skadarliji do ranih jutarnjih sati. Opisuje ga i u knjizi pa su naredni redovi mešavima ličnog doživljaja i teksta.
- Bio je običaj da nedeljom majka Mira spremi ručak za porodicu, a obavezno je dolazio stric. Tako bi mi posle utakmice stizali kući željni supe, jela, kolača. Pratili smo i tako važne mečeve kakav je bio, recimo, duel sa Teteksom 4:1 jednog februarskog dana na temperetari od minus 20. Marko Marković je prenosio i rekao kako su na stadionu, osim službenih lica, još Rastko, Ljuba i Ljubivoje Tadić. Kada smo smrznuti došli kući Mira nije htela da nam otvori.
- Samo vi izgleda nemate gde da budete kada je ovakav kijamet. Sada idete gde hoćete, gde vam je bolje, nema ručka.
Posebnu ulogu je Ljubin otac imao kod fudbalera:
- Često smo izlazili kroz tunel sa igračima. Posle poraza od Osijeka 0:1, kada nam je gol dao omaleni Grnja, Rastko je pričao: „ Jebiga, ovaj mali nam dao gol, a još spava u krevecu.“
Znao je i da teši, kao recimo Dujkovića koji je znao da odbrani nemoguće pa da primi frljoke:
- Jebiga Dujo, jajca su ti bila u raskoraku. Dešava se to i meni.
Kompletan tekst možete da pročitate u štampanom broju Magazina Sportskog žurnala za 15. april. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
