Trifunović: Turski novac vlada Evropom

Aleksandar Trifunović je mirno sedeo na tribinama „Ahmet Komert“ dvorane, male sale koja leži uz „Sinan Erdem“ arenu. Za čoveka koji gleda ekipu svog sina, Uroša, kako igra na juniorskom turniru Evrolige i pobeđuje sve rivale do finala, bio je gotovo neobjašnjivo smiren. Ipak, realnost je drugačija:

- Sin ne igra mnogo, tako da nema razloga za posebnu nervozu – govorio nam je, uoči velikog finala Evrolige između Fenerbahčea i Olimpijakosa, proslavljeni as Crvene zvezde i Zadra, potom trener crveno-belih u tri navrata.  - S obzirom da sam godinu i po dana proveo u Turskoj trebalo je da idem kući, ali sin se našao u ekipi Mege za juniorski turnir i došao sam da vidim tu selekciju koja igra lepo.

Naravno, nije samo zbog juniorskog turnira bio u Istanbulu, gradu u kojem je samo ove sezone vodio bezbroj bitaka. Tačnije, protiv sedam timova sa Bosfora borio se da bi učinio sezonu njegovog Ješilgiresuna dobrom. Uspeo je.

- Imali smo dobru, priželjkivanu sezonu kada se pogleda kompletna, od početka do kraja – kaže Trifunović koji je na klupu tima iz Giresuna seo u februaru 2016. godine. - Postojao je strah da ćemo teško uspeti, s obzirom da smo tim koncipirali u kasnom avgustu. Završili smo selekciju pred početak prvenstva, igrali smo prvu utakmicu predsezone kada je većina drugih timova igrala poslednju! Ali, imali smo sjajnu polusezonu, uspeli smo da se plasiramo na Kup kao ekipa koja je uradila mnogo toga čudnog. U superlativima je pričano o nama. Međutim, u tom trenutku došlo je do povrede najboljeg igrača, Rikija Leda, na šta se nadovezao odlazak Mahalbašića u Sevilju. Imao je otvoreni ugovor a nije želeo da ostane. Međutim, najveći gubitak je bio odlazak Okbena Ulubaja, koji je po meni najbolji turski igrač u šampionatu i jedan od generalno boljih u prvenstvu, s obzirom šta je značio svojoj ekipi.

Trifunović je objasnio da je ekipa morala da se „restartuje“, ali...

- Finansijski nismo mogli da odgovorimo, jer smo bili krajnje limitirani sa budžetom. Jedina smo turska ekipa koja je igrala prvenstvo sa nikad više od četvorice stranaca, a najčešće sa dvojicom i grupom mladih Turaka od 18 do 22 godine. Ti momci u matičnim timovima – Efesu, Darušafaki, Bešiktašu – nikada nisu imali minute. Jednostavno, u drugom delu sezone smo došli u situaciju da nismo imali snagu da prelomimo borbu za plej-of, to je postalo jasno u jednom trenutku. U poslednjoj fazi smo deci od 18 godina davali veću šansu, to je bila želja kluba, ali i moja. Da smo ostali tim sa početka sezone, posebno sa Ulubajom unutra, bili bismo ako ne u plej-ofu, onda sigurno konkurentni do samog kraja.

Svako ko je pratio utakmice Ješilgiresuna tokom sezone, mogao je da primeti kako ekipa sa Crnog Mora gubi gotovo sve utakmice, od mnogo bogatijih i moćnijih rivala, u poslednjim minutima, sekundama, produžecima...

- Neki podaci govore da smo izgubili 14 ili 15 mečeva sa ukupnom koš razlikom minus 43! Kao trener nisam bio zadovoljan samo izdanjima protiv Karšijake, TED Koledža i Bešiktaša u prvom poluvremenu. Samo tri za celu sezonu!

S obzirom na procvat turske košarke i činjenicu da u Giresunu veoma cene njegovo trenersko umeće, logično je bilo zaključiti da će Trifunović sigurno ostati i probati da napravi korak više sa Ješilgiresunom. Međutim, za čoveka koji je godine proveo boreći se u evroligaškom društvu kao trener Panioniosa, Lijetuvos ritasa i Žalgirisa, ambicije moraju da budu veće.

- Ješilgiresun mora da vidi u kom pravcu će ići. Poslednjim referendumom došlo je do promene vlasti u gradu, klub je pod patronatom grada, a opcija koja je vodila klub više nije tu. Kasno su prošle godine rešili projekat, dobili su šansu da nastave dalje. Da li će ući u ozbiljniji budžet, videćemo. Do tada sam i ja neopredeljen. Naravno da smo pričali, njihova velika želja je da ostanem, a moja bi mogla da bude veća ako bi se ambicije kluba – ne samo budžeta već i ideje – podigle na viši nivo.

Ipak, šampionat Turske svakako je izazov. U razgovoru sa Trifunovićem konstatujemo da je u pitanju najjača liga Evrope, a on uz kratku pauzu odgovora:

- Sigurno najizjednačenija. Pa i najjača po igračima i trofejima trenera koji se tu nalaze. Činjenica je da su Darušafaka, Efes, Fenerbahče, pa i Galatasaraj imali po 10-12 stranih igrača. Recimo, iz lige je ispao Best Balikesir koji je uložio oko pet miliona evra, uspeo i da angažuje Džoija Dorsija ne bi li se spasio. Ustvari, nisam subjektivan ako kažem da Turska ima najjaču ligu. Španska je najorganizovanija u Evropi, ali sav kvalitet je u četiri-pet klubova, dok su ostali u padu. Imena i nivo stranaca ispod osmog mesta govori da finansijski ti klubovi ne mogu sebi da priušte igrače koje turska liga dovodi.

Interesovanje za košarku u Turskoj, samim tim, raste. To je bilo evidentno tokom fajnal-fora, dok Trifunović iz prve ruke nudi opširniji odgovor:

- Mnogo je stranaca. I ovaj fajnal-for, kao i predstojeće Evropsko prvenstvo, pokazuju rast košarke u Turskoj. Isto kao i dolazak Hidajeta Turkoglua na mesto predsednika federacije. Planira se i rušenje „Abdi Ipekčija“, izgradnja nove dvorane i trenažnog centra u sklopu federacije. Sve to govori o svežoj energiji novih, mladih ljudi koji žele da podignu i tursku reprezentativnu košarku na veći nivo. Klupska košarka je dosta vezana za finansijsku moć, dovođenje jakih stranaca i velikih trenera. Ali, da je u ekspanziji – jeste. Čak je i turska druga liga finansijski veoma jaka u odnosu na druge lige svih ostalih zemalja.

Ako su finansije te koje diktiraju kvalitet i rast određenih košarkaških sredina, dalja budućnost Srbije u magičnom pravougaoniku nije svetla.

- Pričamo o klupskoj ili reprezentativnoj košarci? Klupsku nisam mnogo pratio. Evidentno je da se u Srbiji radi u okviru mogućnosti. Dokle može da traje entuzijazam kod čoveka koji je profesionalac? Može neko vreme, ali moraš od nečega i da živiš. Ne samo kod nas, već u celoj bivšoj Jugoslaviji je tako, samo što je nas poslednje zakačilo. Sva ova formiranja novih takmičenja, rat FIBA i EKA, ne idu u prilog nama i našem regionu. Mi nemamo finansijsku moć da odgovorimo na takve stvari. U top 8 Evrolige smo imali tri turske ekipe, a lako je moglo da ih bude i dve na fajnal-foru. Bio je i Banvit u finalu FIBA Lige šampiona, a Bešiktaš je bio najubedljiviji u grupnoj fazi. To je klupska košarka. Crvena zvezda je predstavljala našu košarku iznad nivoa. Imamo pad kvaliteta, ali imamo i materijal i snagu. Ono što svakako nemamo je finansijska moć i logistika. Dobri su nam i planovi, ali gde oni nestanu na putu od papira do realizacije, to svi znamo i niko ne zna.

Tema koju smo prolazili sa skoro svim sagovornicima u Istanbulu tokom fajnal-fora Evrolige i koju smo na kraju provukli i Aleksandru Trifunoviću bila je „pravac evropske košarke“.

- Meni nije jasan – odgovara popularni Trifa. - Pokušavam da shvatim. Iskreno me interesuje kako će izgledati današnji dan sledeće godine. Kada se prođe ova godina sa prozorima, takmičenjima, reprezentacijama, ko će igrati, šta će, kako će... Ne znam pravac evropske košarke. Jasan je pravac Evrolige, jasna je i ideja FIBA, ali ta dva nikako ne mogu da idu zajedno.