Goran Obradović o egzistencijalnim problemima kolega: Finansirati bazu

Vidi se to na mnogim primerima, a jedan od njih će biti i Ekipno prvenstvo Evrope tokom vikenda u Tel Avivu. Ono je pokazatelj mesta ovog sporta iz neke države na Starom kontinentu.

Mi smo u Drugoj ligi i potrudićemo se, da bez Ivane Španović (skok udalj), Asmira Kolašinca (bacanje kugle), Emira Bekrića (400 m prepone) i Mihaila Dudaša (skok motkom i obe štafete), ne ispadnemo u najniži, od četiri ranga.

Bezmalo je sigurno da nećemo, (kao što je malo verovatno da ćemo preći u Prvu ligu), ali kad imate osvajače najvećih medalja, onda je pitanje zašto ostali ne mogu da im se približe.

Da bi se stanje promenilo neophodni su, pored ostalog, uslovi. Na tom polju su načinjeni strateški važni potezi. Izgradnja dvorane na Banjici, planovi da se sagrade još dve u Ćupriji i Novom Sadu, daće ogroman doprinos da se stanje promeni.

Roditelji će lakše dozvoljavati deci da se bave atletikom kada zimi ne budu više na snegu i ledu, a leti na žezi. Time će talentovani mališani dolaziti u ovaj matični sport daleko više nego do sada.

Da ne pričamo o najavljenom centru kraljice sportova u Srpskoj Atini i specijalizovanom stadionu na Novom Beogradu, na kome bi trebalo da bude Prvenstvo Evrope 2024. godine.

Postavljanje tartan staza i izgradnja nekoliko atletskih stadiona, takođe su od velike važnosti. Poslednja u nizu podloga, izlivena je u Šapcu.

Odande se oglasio poznati stručnjak Milisav Stanojčić, ukazavši šta bi po njegovom mišljenju trebalo još da se učini kako bi se stanje na nacionalnom planu poboljšalo.

U prvi plan je stavio sistemsko finansiranja kvalitetnih trenera na lokalnom nivou (dakle, ne samo nagrađivanje trenera koji rade s vedetama).

Bez toga neće biti seniora u zemlji. Stručnjaci će se zadovoljavati radom u atletskim školama, zaradama od članarina i matični sport će tavoriti i dalje na tom uzrastu.

– Kad dođemo na trening s kvalitetnim seniorima – nemamo materijalnog stimulansa za rad. Praznih džepova žurimo kući, a tamo nas čekaju ljutite supruge. Kako da ne budu kada se glava kuće posvećuje doslovno ceo dan nekom drugom, od čega porodica nema koristi, odnosno ima samo gubitke – objasnio je plastično u tekstu „Para nema, ljuta žena”.

Naveli smo tom prilikom u „Žurnalu” primer Gorana Obradovića, koji je postao ambasador čuvenog nemačkog proizvođača automobila BMV. Stanojčić smatra da je status trenera Ivane Španović – izuzetak.

Obradović je reagovao potpuno se složivši s koleginim stavom u svim aspektima:

– Nažalost, tačno je da je moj primer izuzetak koji potvrđuje pravila. Prošao sam kao svi atletski treneri kod nas mnogo raznih problema pa i onih privatne prirode. Sve je moglo da bude i drugačije. Rizik je bio u velikoj meri samo moj. Mnogo toga je uticalo na uspeh, ali pomoć sistema nije bio presudan.

Potom je, što se načina finansiranja tiče, podsetio:

– Atletski klub Vojvodina zvanično je najbolji u Srbiji već godinama. Jedini sam u njemu s profesorskom platom. S nižim primanjima je Anton Gluhak i jedino smo nas dvojica zvanično na platnom spisku. Zamislite kakva je situacija kod ostalih onda.

Podseća Obradović da je do pre 15 godina bilo drugačije i da su lokalne samouprave plaćale trenere.

– To je ukinuto. Prešli smo u nadležnost klubova, pod stavkom Programske aktivnosti. Od ASS honorare dobijaju samo oni koji rade s najboljima, ali dotle treba doći. Stipendije OKS namenjene su isključivo trenerima olimpijaca iz prve grupe sporista. Ako nisi najbolji među najboljima nema te nigde. Zato se slažem sa Stanojčićem da je neophodno sistemsko finansiranje trenera od strane lokalnih samouprava. Bez pameti nema pomaka ni u jednoj oblasti, a naše znanje je najpotrebnije u srpskoj atletici. Zato ga treba adekvatno platiti.