Filmska priča Stefana Jankovića: Roditelji pobegli iz Sarajeva, rođen u Beogradu, živeo u Kanadi, pa u SAD, slabo priča srpski...

Osmeh, ljubaznost, profesionalnost, kao i način na koji se izvinjavao što baš ne barata sjajno sa srpskim jezikom, bili su više nego dovoljni znaci da se konstatuje da je Stefan Janković (24, 211) beskrajno simpatičan momak.

A, kada smo čuli kako gleda na put koji je prošao do Malog Kalemegdana i svoje izbore, odmah je bilo jasno da se radi i o velikom borcu. Borcu koji zna šta želi i kako do toga da dođe.

Ono što se može naći na Internetu kaže da su mu roditelji iz Sarajeva, da su se pod vihorom rata preselili u Beograd gde se Stefan i rodio. Već sa četiri i po godine preselio se u Kanadu, gde je detinjstvo proveo uglavnom čuvajući mlađeg brata.

Na terenu pored kuće rodila se ljubav prema košarci koja ga je dalje vodila kroz srednju školu, na koledž Misuri, odakle se već posle godinu dana preselio na Havaje gde je bio jedan od stubova tima.

Ipak, nije draftovan, pa se za dres Majamija izborio preko Letnje lige. Ni tada nije dobio pravu šansu, igrao je razvojnu ligu i igrom sudbine sada se vratio u rodni grad. Zadužio je dres Crvene zvezde, srećan zbog takvog epiloga i silno motivisan.

A, kako on gleda na takav razvoj karijere Jankovića smo pitali na početku razgovora:

– Ne sećam se puno detalja, ali iz razgovora sa roditeljima znam da je to bilo baš teško vreme u Beogradu i da je selidba bila najbolje rešenje. Kanada nam je dala taj neki lagodniji život. Pre svih bratu i meni, zbog čega se porodica i odlučila na taj korak. U Kanadi sam živeo deset godina, ali kod kuće se pričao srpski, majka je gajila našu kuhinju, a i u Torontu ima baš dosta naših ljudi. Onda sam se preselio u Ameriku, zbog školovanja. Tamo sam bio deset godina i izgubio dodir sa našim jezikom. Jednostavno, nisam imao sa kim da pričam. Poslednjih godina stigli su mi Stefan Jovanović iz Kraljeva i Nikola Filipović iz Beograda, ali je odrastao u Los Anđelesu. Za sve to vreme, samo sam dva puta došao ovde, a ovo mi je treći. Ali, ne sumnjam da ću brzo sve da pohvatam. Lako mi je sa našim ljudima – kroz osmeh je rekao novi as crveno-belih.

Kada se pojavila ponuda Crvene zvezde, kako Janković sam kaže, obradovao se kao da je završio NBA ugovor.

– Došao sam u veliki klub. A, ispunila se i moja ogromna želja da se vratim u Srbiju, da li kroz reprezentaciju ili na ovaj način. Kada sam čuo da postoji interesovanje Crvene zvezde srce mi je bilo puno. Doživeo sam sve to veoma emotivno i veoma sam srećan što se sve brzo završili i na najbolji mogući način. Sve kockice su se poklopile. Moj cilj je da igram na najvišem mogućem nivou i napadam trofeje. A, sve to dobijam sa Crvenom zvezdom. Bio sam u Americi, pokušao da se domognem NBA, ali ovo za mene ima istu težinu. Evroliga, crveno-beli dres, Srbija. Nije moglo lepše.

U izveštajima skauta, za Jankovića piše da može da pokriva pozicije četiri i pet, da mu leži igra leđima i licem ka košu, kao i da je poslednje godine na Havajima unapredio šut.

– Moderna košarka više ne poznaje striktne podele po pozicijama. U NBA se traži da pokrivaš što veći deo terena. Ako bih baš morao da se odlučim za jednu poziciju, rekao bih da sam krilni centar. Ali, mogu da iznesem zadatke na petice, a želim i da svoje tele dovedem u poziciju da mogu da čuvam trojke. Brz sam, znam da mogu da pokrijem sve u reketu. Nisam nešto mnogo mišićav, ipak imam tu prirodnu snagu. Svi pričaju o napadu, ali ja volim i odbranu. Ne kažem da ću da dođem ovde i odmah da sve kidam. Ali, došao sam da učim, napredujem i pomognem klubu. 

S obzirom da je okom dve decenije samo dva puta došao u rodni grad, Janković ne krije da je veoma malo pratio šta se dešava u srpskoj košarci. Ali, kako sam kaže, dovoljno je reći Crvena zvezda i da svi znaju šta sve to podrazumeva i nosi.

– Ono što sam voleo da radim jeste da preko Jutjuba ispratim ambijent na mečevima Evrolige, sjajne poteze i tako skupljao informacije. Mislim da sam jedno 50 puta odgledao snimak od prošle godine sa meča protiv Barselone kada je Tomić ostao na centru i nije čuo zvuk sirene. Jedva čekam da osetim tu atmosferu. To me silno motiviše. Svaki igrač sanja da igra u takvom ambijentu, pred 20 hiljada ljudi. Toga nema u Americi. Možda nešto slično na nekim koledžima, ali ni to ne može da se poredi.

S obzirom na motive, Jankovića smo za kraj pitali, da li se plaši da ne sagori od prevelike želje?

– Takav sam igrač, nose me emocije. Istina to nekada zna da bude i loše, ali uz podršku navijača i to se brzo nadoknadi. Jedva čekam da krenemo u sezonu.